3. Alegorija o alibi Ali

Ali je sa svojim dečkom skoro godinu dana. On je malo stariji od nje i ima dete i ona ga zaista voli.
Stvar je u tome da on ima dete i ima svoj biznis i jedva da nađe vremena za nju. On ju je na početku upozorio da će tako biti i ona je ušla u vezu sa razumevanjem kako će to izgledati.
I... mrzela je to. Mrzela je što nikada ne viđa svog dečka. Što mu je posao uvek na prvom mestu. Posebno je mrzela slatku devojku sa kojom je radio.
Da li je razgovarala sa svojim dečkom o ovome? Ne.
Nije htela da doda još jedno opterećenje na njegova pleća. Dakle, držala je sve duboko u sebi i pustila da se gnoji. I, nakon izvesnog vremena, nešto se dogodilo i ona je eksplodirala. Bio je šokiran njenim besom i njenim suzama. Mislio je da su stvari sjajne i evo je, osećala se onako kako se osećala.
O svojim frustracijama, potrebama i željama ona je razgovarala sa mnom umesto sa njim – sve iz potrebe da bude fina.

4. Parabola o nesrećnoj Aniki

Anika je bila veoma nesrećna u braku. U tome nije bilo ništa posebno loše – ona i njen muž su uzimali jedno drugo zdravo za gotovo, a ona se osećala usamljeno i ignorisano.
Da li je razgovarala sa svojim mužem o tome? Ne, ali je razgovarala sa svojim prijateljima.
Prijateljima je sve ispričala. Kako nikada nisu imali seks. Kako je dva puta nedeljno razgovarao sa majkom i ignorisao je. Kako je vikao na decu pred spavanje. Kako je trčao subotom ujutru i svake nedelje je ostavljao kod kuće sa decom.
Ona je mislila da radi pravu stvar time što je fina i ćuti, time što neće dodatno da “drma kavez”.
Ishod? Njen muž se od nje razveo jer su bili više poslovni partneri nego supružnici. Zato što nikada nisu razgovarali. A njeni prijatelji nisu mogli da veruju da je bila iznenađena kada je on to učinio posle svih tih godina slušanja njenih žalbi.

5. Džil i njen odbačeni nakit

Ova klijentkinja je volela nakit. I u svakoj prilici muž bi joj nešto kupio. Znao je koliko ona voli posebne komade pa je provodio gomilu vremena tražeći jedinstvene stvari. Uvek je bio tako ponosan na sebe kada bi otvorila svoj poklon - ponosan što je pronašao nešto što je znao da će joj se svideti.
Ali pogodi šta? Uvek je mrzela ono što joj je kupio. Uvek.
Da li mu je rekla? Da li mu je dala povratnu informaciju? Da li mu je otvorila put ka uspehu ili neuspehu?
Bila je fina i pretvarala se da joj se sviđa sve što joj je dao.
Nije iznenađujuće, kako je vreme prolazilo, njen muž je shvatio da nikada nije nosila ništa što joj je dao i to ga je duboko povredilo. Nije želeo da je pita zašto — samo je prestao da joj kupuje nakit. I bio je tužan jer je voleo da to radi za nju, ali jednostavno više nije želeo da to radi ako ona to ne nosi.
Da li ju je ovo usrećilo? Ne. Njena nagrada što je bila fina - nema više nakita.

Zaključak

U ovom svetu nam definitivno treba više ljubaznosti. Treba nas više da se ophodimo jedni prema drugima sa ljubavlju i poštovanjem, da brinemo jedni o drugima. Nasmejati nekoga bez razloga.
Ono što nam definitivno ne treba je da više ljudi bude fino samo zato što je to društvena norma. Raditi sve te stvari ne samo da je kontraproduktivno, već su i štetne u svim oblastima našeg života.
Ne kažem, ne budi fin – budi fin. Samo budi i iskren.

Izvor: Sensa

Prethodna strana