Horhe Bukaj je argentinski geštalt psihoteraput i pisac, a njegove knjige koje se bave pozitivnom psihologijom i ličnim razvojem, prodate su u više od 2 miliona primeraka širom sveta. Jedna njegova priča može vas inspirisati da u trenucima nevolje i očaja treba da sagledate širu sliku stvari i možda ćete na najneočekivaniji način pronaći rešenje:
Marta je bila Kostarikanka, ali je živela u SAD, gde je radila kao notar. Ona i njen suprug iznajmili su kuću u oblasti Njujorka. Marta je morala da sastavi i overi veoma važan ugovor. Nekoliko nedelja je sve pažljivo radila da bi se uverila da je sve dobro.
U ponedeljak, dan koji je predviđen za potpisivanje ugovora, oprostila se od dece i muža, koji su, po običaju, otišli pre nje, zatim uzela aktovku, izašala iz kuće i zatvorila vrata za sobom. Kada je već bila kod auta, Marta se setila da je kod kuće zaboravila ugovor. Vratila se ka vratima, i dok je preturala po torbici, shvatila da je i ona ostavila ključeve u kući - vrata su se automatski zaključavala kada se zatvore.
Očajna pri pomisli šta bi značilo za njenu profesionalnu budućnost ako tog dana ne bi mogli da potpišu ugovor, počela je da lupa po vratima da bi ih možda na taj način otvorila. Bila je u nevolji. Radila je godinama i godinama da dođe do ovog trenutka, a sada su joj vrata prešla put. Pokušavala je da provali uz pomoć grane, gledala da li su prozori ostali otvoreni, pokušavala je da otključa ukosnicom... Ništa nije uspelo.
Počela je da vrišti od besa. Toliko je vrištala da je poštar koji je donosio poštu stao i pitao šta nije u redu. Ispričala mu je celu priču. Poštar je pokušao da joj pomogne, ali ni uz njegovu pomoć vrata nisu htela da pomere.
"Šta je sa tvojim mužem?" upita poštar.
"On je u drugom gradu. Biće nedostupan do popodneva."
"Ima li neko rezervni ključ? pomisli poštar.
"Da, naša komšinica", reče Marta. "Ali ona je na odmoru ove nedelje."
Poštar, koji je iskreno saosećao sa njom, rekao je da mu je žao, dao joj je poštu i otišao. Marta je ponovo udarila nogom na vrata, ali se nisu otvorila. Sela je na prednju stepenicu i očajnički zaplakala; osećala se kao da joj se svet srušio. Toliko truda i rada, sve džabe.
Krajičkom oka je zaškiljila na poštu i ugledala marku iz Australije, gde je živela njena sestra. Možda da bi na trenutak zaboravila svoju nevolju, otvorila je pismo i počela da čita:
"Draga sestro, pišem da ti kažem kako mi je bilo lepo u dvonedeljnoj poseti kod vas. U isto vreme, želela bih da se izvinim. U četvrtak pre nego što sam otišala, došla sam kući veoma rano, a pošto niko bio tu, tražila sam od komšinice rezervni ključ. Možeš da zamisliš da sam bila toliko rastrojena zbog oproštaja da sam zaboravila da vam ga vratim.Priložen je u koverti. Nadam se da vam nisam nanela neprijatnosti svojom nemarnošću..."
Ponekad nas sopstvena nevolja, bes, tuga i očaj sprečavaju da sagledamo širu sliku. Tada je još važnije stati na trenutak, udahnuti i podsetiti se da se sve dešava sa razlogom i pronaći taj razlog. Kada se smirimo, lakše se udaljimo od situacije, dobijemo širu perspektivu i pronađemo rešenje koje nam život nudi. Dajmo sudbini šansu. Sve se dešava baš onako kako treba.
Izvor: Sensa