Globalna kriza, način života koji smo preuzeli sa Zapada, velike ambicije, a male mogućnosti, borba za egzistenciju, dugogodišnji ratovi iscrpeli su nas i počeli smo da patimo i strahujemo za sutra. Poslednjih deset godina znatno se povećao broj ljudi koji pate od anksioznosti, a u takvom stanju centralno mesto zauzimaju - briga, nemir i strah za budućnost - kaže dr MilanLatas, psihijatar Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Srbije.
Anksiozniljudi se prepoznaju po stalnoj napetosti, mada ima i onih koji su naizgled mirni, a u sebi proživljavaju vulkan raznih emocija. Odlaze na spavanje i bude se s pitanjem koje stalno u sebi ponavljaju: „Šta ako...?“. Po pravilu, oni se jave psihijatru tek posle više meseci ili godina. I to tek manje od polovine njih, a ostali pomoć traže kod neurologa ili kardiologa, zbog telesnih simptoma koje su pratioci anksioznosti.
- Anksioznost je patološko osećanje straha, kada je strah preteran, neosnovan, kad nije u srazmeri sa opasnošću i kad značajno ometa normalan život. Kad se javi osećanje straha, srce počinje da lupa, dlanovi da se znoje, i prisutna je pomisao da će nešto loše da se desi. U patološkom strahu u okviru ličnog doživljaja čovek precenjuje opasnost.
Kako mogu da se prepoznaju prvi znaci koji vode u anksioznost?
- Prvi pokazatelj je nezadovoljstvo: porodičnim životom, poslom, socijalnim životom...
Mnogi ljudi nezadovoljni životom sve objašnjavaju opštom krizom u društvu, koju pojedinac ne može da promeni.
Da li su kod anksioznosti prisutne i telesne manifestacije?
- Briga i strepnja su gotovo uvek praćene telesnim simptomima. Najčešće su to lupanje srca, grčevi u stomaku, napetost u mišićima, glavobolje, učestalo mokrenje, nesanica, problem sa uspavljivanjem, ređe sa preranim buđenjem... Karakteristično je za anksiozne da su veoma napeti i da se trzaju na iznenadan zvuk.
- Čovek ne može da promeni spoljašnje okolnosti, ali može svoje gledanje na stvari. Za početak, treba da prihvati okolnosti takve kakve jesu. Pošto ne možemo da ih promenimo, kažemo sebi: situacija nije takva kakvu bih ja želeo, ali ne moram sebi da nabijam tenziju. Em je loša situacija, em se ja loše osećam. Umesto da se osećam nesrećno i bedno, mogu da budem bar samo nezadovoljan. Namerno ne govorim dobro ili zadovoljno, jer je nemoguće da se čovek oseća dobro u lošoj situaciji. Ali, ne mora da bude ni nesrećan. Čovek kad je nezadovoljan može mnogo da promeni, ali kad je nesrećan vrlo teško će se izboriti sa okolnostima.
Da li je lakše izboriti se sa nedaćama koje nosi moderan život ako postoji svest da je strah ponekad neosnovan i preteran?
- Većina anksioznih nije toga svesno. Shvataju brigu kao normalno, uobičajeno stanje. Oni razmišljaju: „Kad ja ne bih stalno brinula kakva bih onda bila majka?“, ili: „Kakav bih ja bio šef kada ne bih stalno brinuo šta rade zaposleni?“. Zbog toga ljudi misle da treba da brinu, i ne prihvataju to kao problem, iako ih to iscrpljuje psihički i fizički.
A kako reaguju oni koji kod sebe prepoznaju da ih briga parališe i da im narušava zdravlje?
- Ako shvate da su prešli granicu normalne brige, oni postaju neraspoloženi, umorni, nemaju koncentraciju, i njihov psihički sistem još više trpi.
Strah od razočaranja
Često to stanje pređe i u depresiju, pa imaju dvostruki problem. I tek se tada jave lekaru.
Javlja li se preterani strah više kod emotivno osetljivih ljudi? Koliko se ti ljudi rađaju sa sklonošću da brinu, a koliko ih objektivne okolnosti učine neotpornim?
- Uzroka ima i jednih i drugih. Neki ljudi lakše doživljavaju strah nego drugi. Neki su odgajani da budu plašljivi, roditelji su ih stalno upozoravali da ne smeju ovo ili ono, da paze kuda i gde idu, previše su bili zabrinuti za njihovo zdravlje, što se prenelo i na njih. Životni događaji, stres, prelazak na drugi posao, finansijski problemi, sukobi sa partnerom, u porodici, mogu da izazovu preterano osećanje straha, i da dovedu do patološke anksioznosti.
Znači li to da je u pitanju bolest?
- To je više poremećaj, ili tačnije problem psihičkog funkcionisanja. Da ljudi precenjeno doživljavaju opasnost, i da neke obične stvari koje to objektivno ne zaslužuju, dobijaju epitet prevelike opasnosti, pa zbog toga ljudi pate i imaju psihičkih problema.
Postoji li način da se anksiozni izbore sa svojom patnjom?
- Normalno je da postoje životne krize, finansijske ili u porodici, koje ljudi treba da shvate kao deo života, da se suoče sa njima i da ih prevazilaze. Kad se dete razboli, normalno je da je majka zabrinuta. Problem se javlja kada posle te situacije počne da brine da li će se dete ponovo razboleti, šta će raditi ako se ponovo razboli, ako se bolest pogorša, ako lek ne deluje kako treba, šta ako, šta ako... Briga postaje glavna misao, opsesija, i počnu da žive u tom začaranom krugu brige. Realno je da postoji mogućnost da se dete razboli, i najčešće roditelji oko toga unapred ne brinu, već reaguju u trenucima ako do toga dođe.
Možda pokušavaju da brigom pripreme sebe za tu buduću situaciju?
- Upravo tako misle anksiozni i to je pogrešno. To je tipičan primer kako naše mišljenje i briga mogu da promene stvar. Ako majka ne spava i stalno brine, to neće sprečiti dete da se razboli. Još jedan problem muči anksiozne: ako ja ne budem brinuo, a dete se razboli, to će biti moja krivica.
Povratak u prošlost
Opet greška u razmišljanju. Deca se razbolevaju i to je činjenica. Zbog toga je to iracionalni način razmišljanja.
Šta savetujete u tim situacijama?
- Savet se sastoji u jednoj rečenici, a to je: nemojte previše da mislite o brigama. Nemojte stalno da se vraćate u prošlost i da uvek na isti način analizirate stvari. Nemojte da budete u stresu, živite zdravije. Međutim, to nije uvek moguće. Zato su potrebni lekari i psiholozi koji edukuju ljude da jednostavnije mogu da funkcionišu.
Da li su žene više sklone anksioznosti?
- Žene, kao po pravilu, češće pate od anksioznosti, čak dve trećine anksioznih su žene. Razlog leži donekle u vaspitanju, jer su žene drugačije vaspitavane od muškaraca, ali i hormonski status je značajan faktor za takvu osetljivost žena. Dalje, u savremenom svetu žene su preuzele na sebe mnoge životne funkcije: da budu uspešne na poslu, u kući, sa decom, što može da dovede do problema sa anksioznošću.
Ljudi se najviše i plaše lekova, da li pokušavaju da sami sebi pomognu?
- Svi pokušaju prvo sami sebi da pomognu, ali to gotovo nikad ne uspeva. Kad dođu kod nas svi kažu da su prvo pokušali da ne misle o tome, probali su da se požale mužu, ženi, prijatelju, pa im ni to nije uspelo, probali su da popiju dva piva pred spavanje, pa im ni to nije pomoglo, onda im je komšinica savetovala da popiju leksilijum pre spavanja, pa ni to nije pomoglo.
Da li pomaže i psihoterapija?
- Naravno, razgovor sa edukovanim psihoterapeutima pomaže na način da uvide gde greše, i zašto razmišljaju na pogrešan način. U akutnom tretmanu potrebno je nekoliko nedelja ili meseci da bi se neke stvari popravile.
Izvor: Novosti