Od prvih pećinskih crteža praljudi do danas čovek je pokušavao da ostavi trajniji trag o svom postojanju, svojim idejama, planovima i rezultatima. Moćnici svog vremena ostavljali su masivne građevine takmičeći  se koja će biti veća. Piramide, katedrale, soliteri su simboli moći i dostignuća koji svedoče o prolazećim epohama. Od sedam svetskih čuda pa do minijaturnih dela na vrhu igle, od prvih muzičkih zapisa pa do DVD-a i mp3 playera. Međutim, jednom izrađene i sagrađene, vreme bi počinjalo da ih izjeda. Shvativši vrednost onoga od čega potičemo čovek je počeo da restaurira i čuva staro.

U masi vredne zaostavštine i neizmernoj količini novoproizvedene vredne i one ostale materije, čovek današnjice ne može a da se ne oseti malim i beznačajnim. Nema većeg otrova za ljudski duh od osećanja da je već sve ostvareno ili toliko nedostižno da se uopšte „ne isplati” započinjati.

Evolucija je poput garantnog lista koji nam je Bog ostavio garantujući nam da je svaki dan potpuno nova prilika za stvaranje.

Ako pogledamo svemir i procese koji su nam shvatljivi, učiniće nam se da se sve kreće – ali u krugu, i da se stalno ponavlja. Ali, ako uzmemo u obzir očigledno postojanje napretka, kako na nivou ranije spomenutih ljudskih dostignuća, tako i na mnogo širem nivou razvića života i vrsta na planeti, onda definitivno ima smisla i isplati se pokrenuti, jer su ti krugovi uvek novi.

Problem s evolucijom i drugim procesima je u tome što su njihovi efekti vidljivi tek kad pogledamo unazad i uzmemo vrlo široku sliku. Kad zatvorimo enciklopedije i wikipediju, vratimo se u našu svakodnevicu, teško je zadržati veću sliku i setiti se da smo u procesu razvoja i evolucije. Korake koje pravimo kad idemo ka tramvaju teško da možemo nazvati pionirskima, a rutina svakodnevnih zadataka nadjačava trenutke inspiracije postignutim uspehom.

Šta uopšte znači ostaviti trag? Da li je vredno jedino ono što će ostati zapisano na ovaj ili onaj način, u materiji stvorenoj od čoveka, bila ona papir ili Bluray disk? Ostavljamo li trag utičući jedni na druge? Kolika je vrednost tople reči, konstruktivne kritike ili lepog gesta? Nisu li to protoni i elektroni u atomima koji čine telo evolucije? Koliko puta kroz istoriju nalazimo primere važnosti podsticaja i podrške u realizaciji nečega što je pre bila tek misao u mašti pojedinca, a posle veliki izum? Koliki naučnici ne bi preživeli bez podrške bližnjih, i ne bi došli do svojih velikih ostvarenja? Zar nije svako od nas važna karika u tom lancu napretka?

S druge strane, kada smo sami sebi podrška, tj. kad svojim životnim aktivnostima i navikama podržavamo život u sebi, tada dan za danom postajemo vedriji, zdraviji i konstruktivniji. Ljudi koji su zdravi „zrače“ i na taj način su automatski podrška okolini. Siguran sam da ste čuli od prijatelja: „Kad započnem dan uz jutarnji čaj s tobom, sve mi je nekako drugačije, lakše”. Pozitivna energija koju utrošite na konstruktivne susrete zapravo se umnožava i vraća.

Kad smo pozitivni i kad zračimo, ostavljamo trag poput zvezde repatice. Kad bismo svi na isti način zračili, recesija nam ne bi bila problem nego izazov. Ne bismo odustali pre nego što započnemo. Čovek koji veruje da je nešto nemoguće, u pravu je. Ali onaj drugi koji veruje da je moguće, takođe je u pravu! Izbor u šta ćemo verovati, i samim tim odlučnost da to ostvarimo, zavisi od zdravlja našeg i tela i duha.

Ono što ja verujem jeste da je moguće da se vi pokrenete svako sa svog mesta i od danas počnete da radite na svojoj sreći i zdravlju. Što pre to učinite, tim ćete pre uticati na svoju porodicu, prijatelje, i pokrenuti ovaj grad, državu i planetu. Što nas je više koji živimo i radimo srećni, otvorenih očiju i puni odlučnosti, tragovi će biti svetliji, snažniji i mnogobrojni. Srećno!