UMESTO TABLETA, MOBILNOG I CRTAĆA: Uradite sa detetom vežbe koje razvijaju kreativnost i podstiču maštu

Ona se zove Sanvila Domić, po izgledu i interesovanjima vrlo je nalik na dobru šumsku vilu. Mama je dečaka i devojčice, Leta i Lire i za sebe kaže da je njeno glavno zanimanje – roditeljstvo. Sve ostalo se vrti oko toga. Ona je uspela da svoje najveće ljubavi i posvećenosti ispreplete tako da se, bila na svom radnom mestu ili ne, uvek bavi onim što najviše voli, a to je: vreme provedeno s decom, heklanje i rad sa nitima i čvorovima. 

Mogu da predložim nekoliko aktivnosti koje radimo kod kuće i koje se rade u valdorfskim vrtićima, recimo, ručni radovi – tkanje, pletenje prstima, vez (za decu uzrasta 5, 6 godina), pletenje, heklanje, makrame (za školarce).

Zatim, umetničke aktivnosti – slikanje, vajanje voskom (za decu predškolskog uzrasta) i vajanje gline (za školarce) – glina nije preporučljiva za malce, jer je hladna i izvlači energiju, zato se vosak koristi u vrtićima, ali glina može biti vrlo korisna za decu koja nemaju strpljenja, imaju puno energije, ne mogu da se smire sama od sebe, onda je dobro da se detetu da da radi sa glinom da se malo uzemlji.

Mi kod kuće imamo umetničkikutak – policu prilagođenu deci – koji mogu samostalno da koriste. To je deo posvećen kreativnoj igri na kom stoje papiri, drvene i voštane bojice, makaze, kutija sa perlama za nizanje, konci i vune... U frižideru uvek stoji nekoliko loptica domaćeg plastelina koji se puno puta pokazao kao spasonosno rešenje – uvek je zgodan kada deca ne znaju šta bi radila, pa im dam da mese dok ne dobiju inspiraciju za neku novu igru.

Kuvanje i pospremanje zajedno sa decom – verujem da je ovo višestruko dobra praksa u kući. Dobro je da deca učestvuju u procesu, da osete vreme koje je potrebno da se pripremi jelo, da osete uloženi trud, da upijaju vrednost svega toga. To je posebno važno u vreme kada je sve instant – fast food, brzi pristup informacijama na internetu, brza moda – deca ne razvijaju strpljenje, nemaju osećaj za proces, jer vide samo gotov proizvod. Na tome treba raditi. 

Dobro je da deca posmatraju svoje roditelje kako rade, mi odrasli smo uzor detetu. Deca od rođenja uče oponašanjem, uče iz svog okruženja. Zato treba da težimo tome da smo najbolji mogući primer za dete i da mu omogućimo da to oseti i doživi. Moja deca su sedela na pultu dok sam ja pripremala obroke; dok su bili mali, Leto se nije nikada previše zadržavao u kuhinji dok nije otkrio noževe, a Lira je gledala šta ja radim, igrala se vodom, nešto grickala. Kako su rasli, polako su se i oni uključivali u pripremu, vole da ljušte šargarepu, krompir, peršun, da seckaju povrće i obožavaju da mese testo.

Pospremanje im je manje drago (mogu li ih kriviti?!), ali bez obzira na to, svakoga dana pre kupanja mi pospremamo kuću, bar ono osnovno – trudimo se da sklonimo igračke i da većinu stvari stavimo na svoje mesto. Uvek ja krećem sa pospremanjem (kao primer za oponašanje), često uz pesmu: „Draga deco, deco draga, pospremite svoja blaga”. Neće uvek da se uključe, često čekaju do poslednjeg trenutka da kao nešto pospreme kad je skoro sve već na svom mestu… Naravno, to je sve u redu i za očekivati, iako me ponekad ljuti, bitan je proces, bitan je ritam, kontinuitet koji deci daje izvesnost i sigurnost – oni znaju da je svakoga dana pred spavanje pospremanje, u nekom trenutku će to postati navika i to navika za ceo život. Mi roditelji često pravimo grešku da svakodnevne obaveze po kući radimo kada deca nisu tu ili spavaju – pre nego što deca odu na spavanje u kući je haos, probude se u sređenom prostoru, mora da je vila preko noći sve pospremila. Ako ne vide, ne učestvuju, nemaju uzor da oponašaju, kako da očekujemo od njih da će oni pospremiti za sobom?! 

Izvor: Sensa

Razgovor vodila