Ako izgubimo kontrolu nad nekom situacijom osetićemo nemoć. Ako se borimo da je ne osetimo stvorićemo dodatnu patnju. Svi, više ili manje, doživljavamo svet kroz prizmu svojih prethodnih iskustava, želja, potisnutih osećanja i naučenih koncepata. Realnost koja je ogoljena ili objektivna zapravo i ne postoji. Ipak, postoje neke realne činjenice s kojima se možemo složiti poput toga da, na primer, kada nešto merimo metrom - on jasno pokazuje dužinu, visinu, širinu...

Svako udaljavanje od materijalnog nosi i specifično, ljudsko "iskrivljenje" te različiti ljudi istu situaciju mogu doživljavati i tumačiti na nekad izuzetno različite načine. Većini je to poznato - skloni smo "velikoj borbi" da ustoličimo svoje mišljenje ili svoju sliku realnosti kao pravu. To se manifestuje u mnogim situacijama.

  • U odnosima: kada imamo ideju o tome kako bi neko trebalo da se ponaša ili šta bi trebalo da misli, ne možemo da se pomirimo s tim da ga ne možemo promeniti.
  • U poslovnim poduhvatima: ako imamo ideju o tome kako bi tržište trebalo da reaguje na neki naš proizvod a to se ne dogodi, mi uporno nastavljamo da guramo svoju ideju i ulažemo sve dok nas to ne odvede na rub propasti.
  • Kada se trudimo i ulažemo u ostvarenje slike "savršenog sebe" ili svoje idilične porodice: svako malo krećemo za nekom drugom slikom ili idejom... Zato je jedna od najvažnijih veština koju možemo da razvijemo upravo puštanje tih slika.

O tome kako takvo puštanje može biti blagotvorno sigurno ste već negde čitali, ali nije baš tako jednostavno kakvim se čini. Postoji velika razlika između mentalnog i emotivnog otpuštanja. Kada nešto otpustite "zato što ste tako odlučili" vrlo je moguće da ste tom odlukom samo potisnuli osećanja.

Iskoristite (ne)priliku za napredak...

Recimo da imate ćerku koju povremeno čuva vaša majka koja, po vašem mišljenju, ne odgaja unuku dovoljno dobro jer katkad zanemaruje njene potrebe, ponekad je bezrazložno okrivljuje i slično. Recimo da ste shvatili kako svoju majku ne možete da promenite i da će se ona i dalje ponašati u skladu sa svojim uverenjima o "dobrom odgoju", ali ste takođe shvatili da bi vam bilo vrlo nezgodno kada biste trajno odbili njenu pomoć (a uz to i ne biste hteli da uskratite detetu druženje s bakom, a ni baki iskustvo druženja s unukom jer na kraju krajeva, nije baka u svemu baš tako loša - ima i puno pozitivnih osobina).

Šta se događa? Vi želite da zaštitite svoje dete, ali ne možete to da uradite sasvim onako kako vi smatrate da bi bilo najbolje. "Ne možete" je zapravo ključna stvar. Kada biste, u ovom primeru, pomislili na nemoć - to sigurno ne bi bio ugodan osećaj, jer bi vas ta nemoć sigurno podsetila i na sopstvenu nemoć koju ste osećali u detinjstvu kada zaista niste imali baš nikakve mogućnosti da promenite majčino ponašanje u situacijama u kojima ona nije prepoznavala vaše potrebe, ili vas je krivila bez razloga.

PageBreak

Razlika između nemoći i poraza

Nemoć je jedno od najtežih osećanja koje je zapravo više telesna senzacija nego samo osećanje. Tromost, iscrpljenost, težina u telu, to su glavne manifestacije nemoći. Kada nije prepoznato i dopušteno, nemoć prevlada i muči nas preteranim razmišljanjem i smišljanjem strategija, a nakon toga smo strašno iscrpljeni, odnosno - nemoćni.

Mnogi ne razlikuju nemoć od poraza. Ako nekoga ne uspete da uverite u ono kako vi vidite stvari ili ako ne uspete da ostvarite neku svoju ambicioznu ideju, lako možete da se osetite kao poraženi. Poraz nosi jednu vrstu poniženosti, srama - to je slika neprihvaćenog, nemoćnog sebe, pred zamišljenim drugima.

Ovaj "drugi", bilo da je reč o osobi ili o stvarnosti koja vam nije "otvorila put" za realizaciju vaše ideje, ispada pobednik. Prihvatanje nemoći je nešto drugo. To je intiman proces, dopuštanje "potanjanja" u telo. Potom nemoć neko vreme traje, ali kada prođe slika se razbistri i mnogo toga izgleda sasvim drugačije. U čoveku ponovo počinje da se budi zdrav osećaj moći, ali ovaj put je to osećanje drugačije usmereno. Ako već ne možemo da promenimo nekoga ili nečije mišljenje, sigurno postoji nešto što možemo da promenimo (svoje ponašanje, svoja očekivanja, ili možemo da se udaljimo i usmerimo na odnose koje smatramo kvalitetnijim).

Korak naviše, ne samo napred...

Isto tako možemo reagovati i u slučaju kada se naša poslovna ideja ne može realizovati. Nakon prihvatanja nemoći i otpuštanja slike uspeha ("potanjanje" u nemoć automatski gasi tu sliku) odjednom ćemo početi da primećujemo druge načine koji bi nas možda mogli voditi prema cilju, ako ne u potpunosti, onda barem jednim delom. Čini se paradoksalnim, ali upravo prihvatanje i dopuštanje nemoći je izvor zdrave psihičke moći.

Nemoć je izvrstan učitelj samo joj, za početak, treba dopustiti da sme postojati i da se može izraziti, uprkos tome što joj glas i boja nisu baš prijatni. Iako na prvi pogled izgleda da nas čini nesposobnim, nemoć nas prizemljuje. Zato nas čini sposobnima da idemo dalje na duge staze, kako u kreiranju kvalitetnih odnosa, tako i u ostvarivanju želja i ideja.