Ta misao pripada švajcarskoj psihološkinji Alis Miler, čiji je rad uzdrmao ideje o depresiji i emocionalnom životu odraslih. U svom istraživanju pokazala je da depresija često nije posledica slabosti već dubokog unutrašnjeg rascepa – posledica ranog emocionalnog zanemarivanja i potiskivanja pravih osećanja u detinjstvu.
“Odrasla osoba može biti u potpunosti svesna svojih osećanja samo ako je imala roditelje ili staratelje. Ljudima koji su bili zlostavljani i zanemareni u detinjstvu nedostaje ta sposobnost, pa ih nikada ne obuzimaju neočekivane emocije. Oni priznaju samo ona osećanja koja su prihvaćena i potvrđena od strane njihovog unutrašnjeg cenzora – naslednik ovog osećaja ne može da govori o samom sebi jer je ostao bez svesti i stoga je nerazvijen – zaključan u unutrašnjem zatvoru."
Mnogi odrasli pate od osećaja praznine, a da ne znaju zašto. Ali ako su morali da sakriju svoj bol čak i kao deca, njihovo pravo ja je ostalo zatvoreno – nesposobno da izrazi emocije koje nisu bile dozvoljene. Depresija je tako često nemo svedočanstvo onoga što je nekada ignorisano.
Put ka izlečenju ne vodi kroz poricanje, već kroz istinsko suočavanje sa unutrašnjom istinom – i pričom koju telo i duša nose, čak i pre nego što možemo da je izrazimo rečima.
Upravo zbog toga siguran terapijski odnos može biti ključan.
Kada nas neko istinski čuje, bez osude, kada prvi put možemo da kažemo ono što je dugo ostalo neizrečeno, počinje proces povratka sebi. Terapija nije samo lečenje simptoma – to je prostor gde ućutkani ja konačno ima priliku da govori.
A kada progovori, može da počne pravi unutrašnji preobražaj.
BONUS VIDEO:
