Dobro je poznato da na to kakvi ćemo biti u odraslom dobu, ogroman uticaj imaju iskustva koje smo imali tokom prvih godina odrastanja. U tom takozvanom formativnom peridu, učimo obrasce ponašanja i funkcionisanja, stičemo uverenja o sebi, drugim ljudima i, generalno, o svetu i životu - uverenja koja itekako oblikuju naš život i određuju nas kao osobe. Još važnije, u tom periodu se formira i mozak, tačnije emocionalni deo mozga u čijoj je nadležnosti i naše celoživotno emotivno funkcionisanje.
Renomirane naučne institucije danas dokazuju da iskustva koja smo imali tokom ranog razvoja, tačnije u prve 3 godine, u velikoj meri oblikuju naše funkcionisanje u odraslom dobu - naše socijalne, pre svega partnerske odnose, našu sposobnost samoregulacije emocija, ali i sveukupno psihičko i fizičko zdravlje.
Doktor Gabor Mate, autor mnogih knjiga među kojima je i Kada telo kaže Ne (When the body says No), ističe da naš emotivni život utiče na zdravlje i biološke procese koji se odvijaju u telu. Njegovo stanovište je da su emocije neodvojive od najranijih formativnih iskustava i da sve bolesti koji nam se dešavaju imaju veze sa onime što nam se dešavalo u ranom periodu života.
Njegovo dugogodišnje lekarsko iskustvo pokazuje da, recimo, ljudi koji imaju artritis imaju problem sa potiskivanjem emocija, neizražavanjem sebe, sa preteranim osećajem odgovornosti, odnosno sa obrascima ponašanja koja su usvojili još kao deca, kada im nije bilo dozvoljeno da se zauzmu za sebe.
Problematika ranog razvoja
Brojni dokazi neuro-naučnih istraživanja potkrepljuju činjenicu da je fiziologija mozga i nervnog sistema u ogromnoj meri oblikovana psihološkim i socijalnim odnosima, tj. odnosima sa roditeljima. Prema mišljenju dr Mate-a ono što smo mi danas neodvojivo je od naših najranijih iskustava.
Na našim prostorima ovom tematikom se temeljno bavi centar Prirodno roditeljstvo (www.prirodnoroditeljstvo.com), na čelu sa Tomislavom Kuljišem, autorom programa Roditeljstvo i rani razvoj (RiRR) koji je namenjen svima koji žele da razumeju problematiku ranog razvoja. Tomislav je ujedno i autor programa Lični razvoj koji se nastavlja na RiRR, a koji za cilj ima isceljivanje povreda koje smo doživeli u detinjstvu kako bismo u sadašnjosti funkcionisali na adekvatniji način i kako bismo osetili svu lepotu i punoću života.
Tomislav nam je objasnio šta se u razvojnom smislu dešava tokom prvih godina, i zašto su iskustva koja tada stičemo utisnuta u nas za ceo život. „Rana trauma je nešto što nam se desilo u prve 3 godine života, nešto čega se po pravilu ne sećamo, ali što utiče na naše celoživotno funkcionisanje. Sećanje spada u eksplicitnu memoriju, a doživljaji iz najranijeg detinjstva koji nas oblikuju su pohranjeni u takozvanoj implicitnoj memoriji.
Implicitna memorija spada u dublje delove mozga i u njoj ne postoje slike i događaji, već osećanja koja smo nekad imali. Tu memoriju je moguće evocirati kroz tehnike kao što je regresija, kada se odrasla osoba postavi u situaciju koju je doživela kao beba (recimo situacija kada mama ne reaguje na bebin plač) i tada se podižu snažne emocije koje smo imali kao deca. Bolni osećaji koje imamo u međuljudskim interakcijama su, u stvari, nešto što naš sistem pamti iz najranijeg perioda, i tad se ta emocija začela.
Koji je najsnažniji životni impuls
U pitanju je traumatsko stanje koje je tada bilo pohranjeno kao određeni neuronski zapis, kao iskustvo kog se više ne sećamo, ali koje zauvek ostaje u nama i koje se aktivira s vremena na vreme pod uticajem spoljašnjih okolnosti, takozvanih okidača".
Do povreda koje nas na taj način definišu dolazi ne samo usled zlostavljanja ili nasilja pretrpljenih u detinjstvu što je više nego očigledno, već i zbog suptilnog zanemarivanja kom su deca izložena. Naime, za pravilan fiziološki, neurološki, psihički i emotivni razvoj neophodno je zadovoljavati detetove primarne potrebe.
To znači da se od samog starta sa detetom razvija povezujuć, blizak odnos, odnos pun poverenja koji podrazumeva mnogo nežnog fizičkog kontakta, maženja, dodira koža na kožu, kontakta oči u oči, a u kasnijem uzrastu mnogo razumevanja detetovih razvojnih faza. „Najsnažniji životni impuls je da se osećamo sigurno. Kada se osećamo sigurno naša fiziologija i imunološki sistem su dobro i možemo neometano da rastemo i da se razvijamo. Kada se osećamo nesigurno imunoliški sistem pada jer se u nama diže strah i otvara se prostor ka bolestima", pojašnjava naš sagovornik.
U određenim razvojnim fazama je za dete neophodno da ga vidimo, čujemo, doživimo onakvo kakvo jeste, da prihvatamo sve njegove emocije, što znači i one negativne, da ga pustimo da ih ispolji i izrazi na sebi svojstven način, da ga prihvatimo takvo kakvo je. Ipak, najvažnije od svega je da detetu pružimo regulaciju njegovog unutrašnjeg stanja. „Regulisati detetove emocionalne potrebe znači biti tu za dete kada je preplavljeno emocijama tuge, besa, ljutnje, kada plače ili doživljava temper tantrum (situacija kada se dete baca po podu, vrišti, plače i kada ne možemo da dopremo do njega...).
U realnosti smo daleko od toga jer upravo u situacijama kada je detetu najpotrebnije da budemo uz njega, mi ga kažnjavamo, teramo u ćošak, tj. uskraćujemo mu kontakt sa nama. To ne radimo zato što smo loši roditelji, već zato što smo tako naučeni i zato što navedena detetova ponašanja u nama podižu nervozu, ljutnju, odnosno zato što zbog sopstvenih loših iskustava tokom ranog perioda nemamo kapacitet da se nosimo sa detetovim emocijama".
Oslobađanje psihičkih i fizičkih blokada
Da bismo izlečili rane iz ranog perioda, neophodno je da steknemo drugačije, pozitivno iskustvo.
Ponekad je dovoljno da ostvarimo dobro partnerstvo, da sretnemo osobu koja razume našu problematiku i koja ima dovoljno strpljenja i kapaciteta da nam pruža ono za šta smo bili zakinuti, i tako nešto može da bude istinski isceljujuće. Međutim, ako nismo te sreće, preostaje nam rad na sebi, tačnije terapija.
Ukoliko smo spremni, svaki oblik terapije može da nam pomogne u većoj ili manjoj meri, ali terapijski pravci koji podrazumevaju rad sa telom idu najdublje jer vode do oslobađanja potisnutih emocija koje su ostale zabeležene u telu i istovremeno nam kroz kontakt sa terapeutom pružaju suprotno, pozitivno iskustvo. Takvo novo iskustvo naše telo pamti, što dovodi ne samo do emotivnog olakšanja, što se događa i u drugim oblicima terapije, već i do drugačijeg premrežavanja našeg mozga. Na taj način stičemo kapacitet da se osećamo drugačije, a samim tim i da se drugačije ponašamo.
Terapijske metode koje su telesno orijentisane, kao što je core energetics ili bioenergetska terapija Aleksandra Lovena, u kombinaciji sa vežbama disanja, ali i jogom i nekim drugim veštinama koje deluju i na duh i na telo, daju najbolje rezultate.
„Kada odrastemo, mozak nije više tako mekan, ali se s novim dobrim iskustvima stečenim kroz kvalitetan odnos ili terapiju, on premrežava i menja i te promene se bukvalno mogu videti kada se mozak snimi pre i posle duže terapije. Tada je primetno da se nešto povezalo, umrežilo, razvilo... Mozak, dakle, ima mogućnost menjanja i kasnije, što se spolja vidi kroz drugačije funkcionisanje i promene u ponašanju", objašnjava Tomislav Kuljiš.
Telo pamti i beleži sve one emocije koje nismo izrazili, koje smo potisnuli. Sve što je potisnuto sputava naše autentično Ja i blokira našu energiju. Zato je važno da se oslobodimo takvih blokada koje je najlakše prepoznati osluškujući telo i prateći osećaje u njemu.
„U telesnoj psihoterapiji uz upotrebu određenih vežbi, igranje uloga i kreiranja situacija nalik onima koje smo imali sa roditeljima, podižu se senzacije. Dakle, telo priča, a mi kroz vežbe provociramo 'oživljavanje' tih potisnutih osećaja. Rad na telu čini da se ti impulsi napokon izraze, prorade, propuste, odmrznu kako bi se ceo sistem vratio nazad u ravnotežu.
Istovremeno, kroz rad sa terapeutom klijent stiče novo iskustvo, suprotno onom koje je dovolo do problema, što vodi do stvaranja novih neuronskih veza i posledično do drugačijeg ponašanja. Ovakav rad se bazira na saznanjima iz oblasti interpersonalne neurobiologije. To je nov naučni pravac čiji je rodonačelnik dr Daniel Siegel, a istraživanja njegovog tima dokazuju da se mozak razvija zahvaljujući interpersonalnim odnosima i da su promene moguće i u starijoj dobi."
Izvor: Sensa
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!