Hronični osećaj praznine: kako prepoznati granični poremećaj ličnosti

Krajem sedamnaestog veka engleski lekar Thomas Sydenham je o nizu svojih pacijenata u jednom pismu napisao danas često citiranu rečenicu: "Oni preko svake mere vole iste one koje će bez razloga mrzeti." Opisivao je njihove iznenadne izlive besa, bola i straha. Naravno da Sydenham poremećaj koji je opisao nije zvao granični poremećaj ličnosti (za žene je izabrao izraz histerična, a za muškarce hipohondar), no njegov je opis bio pun pogodak. I danas su simptomi koje on navodi dva najvažnija simptoma pri donošenju dijagnoze graničnog poremećaja ličnosti.

Ipak, s obzirom na to da su mnogi naučnici izgradili celokupne svoje karijere baveći se ovim poremećajem, ne možemo ga diskreditovati i bilo bi korisno napisati šta sve on može da predstavlja.

PageBreak

Šta su borderline ličnosti

Psihoanalitičko tumačenje dinamike i nastanka problema o kojem je reč kaže da se radi o osobama koje su zapele u razvoju između 18. i 36. meseca života. Dakle, radi se o veoma ranim, formativnim godinama. Granično (borderline) stanje karakterišu: neuspešno odvajanje od majke, koje bi razvojno normalno trebalo da se desi u ranom periodu.

Neuspešnost u odvajanju je često posledica činjenice da majka (verovatno iz svojih ličnih problema) nije pozitivno reagovala na dečje pokušaje osamostaljivanja, eksperimentisanja sa svetom i da je bila odbacujuća, depresivna ili ljuta kada bi dete počelo da se (prirodno i razvojno normalno) od nje odvaja i pokušava da upoznaje svoju širu sredinu.

Dete je u tim ranim danima prilično zavisno od majke i neophodna su mu majčinska potrkrepljenja i ljubav za budući normalan razvoj. Ukoliko ne dobije to što mu treba, neće biti u stanju da adekvatno razreši fazu odvajanja i osamostaljivanja. Usled toga, dete se neće razviti u zrelu ličnost, već će se vazda koristiti nekim od primitivnih mehanizama odbrane, druge ljude neće doživljavati kao celovite (jer i samo neće biti razvojno zaokruženo) i klackaće se između idealizacije i obezvređivanja drugih bitnih osoba iz svog okruženja. Kod borderlajn stanja uvek srećemo sledeću trijadu - agresivnost, depresivnost i nejasni identitet.

Arrieti borderline ličnosti naziva tornado ličnostima. Kaže da često žive u atmosferi "katastrofe i propasti", hronično su nezadovoljni, razočarani, uz stalno osećanje uskraćenosti, ali istovremeno pokazuju i otpornost, smisao za humor i "feniks fenomene" (uporno "ustajanje" posle čestih "padova"). Oni se žale na otuđenost od ljudi, očajni su zbog besmislenosti življenja, lako ih je prepoznati po lajtmotivu njihove verbalizacije "U meni se nalazi neka velika unutrašnja praznina".

Kako pomoći sebi u slučaju paničnog stresa: 8 vežbi koje umiruju i pomažu u kriznim situacijama...

Unutrašnja praznina može imati najmanje dva značenja, koja nikako nisu međusobno suprotstavljena. Može se odnositi na telesno i na psihičko. U prvom smislu, osoba može biti prazna kada je, na primer, gladna. U drugom smislu se praznina odnosi na afekat, osećanje, odnosno odsustvo osećanja. Praznina, u psihičkom smislu, je pojam koji izaziva konfuziju kod mnogih. I kod onih koji je osećaju i kod stručnjaka koji se njome bave.

PageBreak

Koja osećanja su pojačana kod graničnih ličnosti

Sama reč "praznina" ukazuje na odsustvo nečega. Budući da je u pitanju nedostatak, teško je dati preciznu definiciju toga šta nedostaje. Pojedini autori govore o osećanju praznine. Međutim, ta fraza je, sama po sebi, kontradiktorna. Osećanje ukazuje na pristrasnost, polarizovanost i, svedeno rečeno, nešto. Praznina ukazuje na "ništa".

Kako neko može da oseća ništa? Ako oseća ništa, da li je to isto kao i da ne oseća? Ispostavlja se da je odgovor na ovo pitanje i težak i paradoksalan. Kada neko ne oseća, ta osoba nema razvijenu emociju povodom nečega. Kada, međutim, neko oseća ništavilo, to unutrašnje "ništa" je veoma intenzivno i prilično polarizovano i, zapravo, predstavlja "nešto".

Osećati ništavilo znači osećati značajnu neobjašnjivu količinu nečeg za šta nemamo reči, nečeg mrtvog u nama, nečeg što je umrlo i ostavilo svoje loše aspekte u našoj unutrašnjosti ili nečeg što nikada nije ni oživelo da bismo se osećali živo iznutra. Iako statistike pokazuju da je sve više ličnosti granične organizacije, pitanje je koliko su mnoge dijagnoze ispravno uspostavljane. To pitanje se nužno nameće ako na umu imamo mnogobrojna neslaganja naučnika po pitanju toga "šta je, zapravo, taj entitet, ukoliko ga uopšte možemo zvati entitetom"?

Masterson, psihoanalitičar poznat po detaljnoj analizi granične i narcistične patologije, kaže da je borderline patologija ona "iz koje se ne odrasta". Prema tome, možemo reći da su to osobe zaglavljene i oštećene u ranom razvoju i da nikako ne uspevaju da prevaziđu razvojne deficite. Stoga, borderline možemo okarakterisati pre kao stanje, nego kao patologiju.

Izvori patnje kod borderline osoba su njima samima neprepoznati. Javlja se osećaj praznine koji vodi ka prisilnoj akciji - odigravanju (acting out ili odigravanje je termin koji predstavlja ponavaljanje neosvešćenih obrazaca iz detinjstva, kako bi se njima u sadašnjosti ovladalo. Kako su ti problemi iz detinjstva nesvesni, odigravanjem se ne mogu razrešiti. Ipak, odigravanje ljudima donosi neku vrstu trenutnog rasterećenja tenzije, koju inače doživljavaju kao nepodnošljivu).

Iako postoje brojna neslaganja povodom borderline pitanja, bilo bi dobro da pokušamo da sistematizujemo neke okosnice oko kojih se većina slaže, te da pružimo kakvu-takvu sliku o borderline problemima.

Glavni problemi se svode na nestabilnost poimanja samog sebe, međuličnih odnosa i raspoloženja. Karakterističan je uzorak ponašanja obeležen nestabilnošću međuljudskih odnosa, doživljaja samog sebe, emocija i kontrole emocija, što se kao obrazac da identifikovati u ranom odraslom dobu. Stanje je obeleženo velikim naporom u izbegavanju stvarnih ili izmišljenih veza, vezivanja za druge osobe i upuštanja u bliske odnose.

Međuljudski odnosi su nestabilni i intenzivni. Identitet o samom sebi je nestalan i poremećen. Prisutna je impulsivnost u barem dve od sledećih aktivnosti, koje su potencijalno štetne za tu osobu: seksualno ponašanje - nemarno, promiskuitetno i ekscesivno, zloupotreba droga, preterivanje u hrani ili piću ili trošenju novca. Mogu biti prisutne suicidalne tendencije ili pokušaji suicida. Umesto suicidalnosti, borderline tip se može samokažnjavati na različite druge načine (varijeteti psihofizičkog samopovređivanja). Prisutan je hronični osećaj praznine. Osećaj ljutnje/besa je intenzivan, teško ili nemoguće ga je kontrolisati i (s obzirom na ranije opisanu pojavu acting outa - odigravanja) neprikladan je za određenu situaciju.

Prema zvaničnim statistikama, ova vrsta poremećaja prisutna je u 1-2% populacije. Dijagnoza se dva puta češće sreće kod pripadnica ženskog pola, nego kod muškaraca.

Radi se o emocionalno nezrelim, nestabilnim, hirovitim i svadljim osobama, crno-belog pogleda na svet. Takve osobe često imaju pogrešnu predstavu sebe i drugih ljudi, nepredvidive su i ne umeju da kontrolišu svoje preplavljujuće (često destruktivne) emocije. U slučaju neuspeha u njima bitnim aktivnostima (posao, fakultet, emotivne veze, druženja) neretko naginju autodestruktivnom ponašanju. Ovaj poremećaj se prilično često javlja i u kombinaciji s drugim psihičkim poremećajima.

Kako da otkrijete manipulaciju: 10 tipova manipulatora u našem emotivnom okruženju...

Granično organizovane ličnosti su teške, i sebi i svojoj okolini. Nemogućnost kontrole emocija, crno-beli pogled na svet i impulsivne reakcije dovode i do destruktivnih i do autodestruktivnih ponašanja. Iako borderline osobe ne "odustaju od ljudi" veze koje s njima prave su haotične, intenzivne, neretko kratkotrajne, a po pravilu burne.

Oni pokušavaju da uđu u odnos s drugima kako bi regulisali vlastitu tenziju i kako bi im ti drugi upotpunili osećaj praznine. Iako iluzorno, u stanju idealizacije i euforije, na trenutak mogu pomisliti da su u tome i uspeli, ali ubrzo dolazi do teških razočaranja i uvida da drugi ne može zakrpiti zjapeću prazninu i hroničnu neispunjenost. Tada dolazi do obezvređivanja drugog i, često, do traganja za nekim novim "idealnim drugim" kog, nažalost, kroz odigravanje neće uspeti da pronađu.

Iako nestabilnih emocija, skloni doživljajima jake euforije, te jakog razočaranja, granične osobe su, zapravo, uglavnom distimične. Distimija je hronični, nepsihotični depresivni poremećaj koji traje najmanje dve godine i koji se karakteriše depresivnim raspoloženjem i sveopštim gubitkom životnog zadovoljstva. Jedna od najbitnijih stavki vezanih za graničnu organizaciju je osećaj uzaludnosti. Upravo usled ovog osećaja je autodestruktivnost, kao i pokušaj samoubistva, česta pojava kod ovih ljudi.

Terapije ljudi s ovim problemima su, uglavnom, duge i teške. Osnovne stvari koje terapeut treba ponuditi graničnoj ličnosti su empatija (saosećanje), prihvatanje, kao i pokazivanje da će biti tu, ostati uz klijenta, neće ga napustiti, niti obezvrediti i moći će da podnese i toleriše njegove nagle promene raspoloženja, bes, neretko i mržnju i ostale destruktivno-autodestruktivne manifestacije. Dakle, terapiju treba da "izdrže" i terapeut i klijent. Do pomaka dolazi polako, ali ukoliko je osoba rešena da sebi pomogne, korak po korak će graditi zakinute delove svoje ličnosti i reorganizovati rane traumatične doživljaje.

Borderline, bio on poremećaj ličnosti, adaptacije ili, jednostavno, stanje je dosledno nedosledan i stabilan u svojoj nestabilnosti. Nedostaju mu uvidi i mogućnost sagledavanja realnosti kakva ona jeste. Kao takvom mu je prekopotrebna pomoć drugog saosećajnog bića za prevazilaženje teškoća i uspostavljanje ravnoteže u haotičnom svetu. Iako su terapije, kako je pomenuto, često duge i teške, istraživanja su saglasna da je terapijska pomoć blagotvorna za većinu graničnih osoba. Mnoge terapije, međutim, ne budu kompletne i dešava se da ne dođe do "potpunog oporavka", međutim, brigujuć i razumevajuć terapijski odnos, granične osobe često pomakne ka boljem, integrisanijem i potpunijem životu.

Izvor: Psihoterapijske teme