Mnogi ljudi su odrasli u porodicama koje su delovale skladno, ali su njihove emocije bile uskraćene, zanemarene. Njima se niko nije dovoljno bavio, ignorisani su, nije im poklanjana pažnja… U takvom okruženju dete počinje da sumnja u svoju istinu, a takođe i u svoju vrednost. Kada nešto kaže, uradi, pokaže, oseti, a to ne naiđe ni na kakvu reakciju, dete stiče osećaj bezvrednosti, možda čak i stida ili krivice. Negiranje osećanja izaziva osećaj konfuzije o tome šta je istina, a šta nije. Ako se kod deteta javi panika, anksioznost, vrtoglavica, a njegovi roditelji to opet ne shvate ozbiljno i odmahnu rukom govoreći da izmišlja, preuveličava, da mora da preboli jer tu „nema ništa“, ono iznova doživljava poricanje onoga što oseća. A bol se samo pogoršava. I počinje da veruje da nešto nije u redu s njim. Pošto ne zna samo da shvati šta oseća, ono traži odgovore negde van sebe...Pita se kako treba da se oseća da bi bio u redu… Šta su ispravna a šta neispravna osećanja?
Stres koji dete doživljava kada mu se uskraćuju istina, negiraju emocije i potrebe je emocionalno zlostavljanje, a posledice se obično prenose u odraslo doba. Ako vam situacije u kojima neko ignoriše vaša osećanja izazivaju nelagodu u odraslom dobu, zamislite kako je jednom detetu. Takve okolnosti ostavljaju posledice pa dete, a kasnije i odrastao čovek ima problem sa samopouzdanjem, teško mu je da donosi ispravne odluke, postaje sve više zavistan od drugih, pojačava mu se osećaj anksioznosti ili uči da izbegava osećanja, beži od njih.
Mnoga deca su morala da rade nešto što nisu volela u detinjstvu, ili im nije bilo dozvoljeno da rade ono što žele. Mnogu decu roditelji nisu pitali šta zaista žele, već su im sugerisali šta je to što bi trebalo da im se dopada, kako da razmišljaju i kako da se osećaju. Nisu im dozvoljavali slobodu izbora. Možda su vikali na njih ili ih kažnjavali ćutanjem. Detetu je teško da shvati značenje ovakvih reakcija.Teško razume zašto je neko ljut na njega, a vremenom počinje da radi samo ono što bi roditelj odobrio, ponaša se tako da ga ne naljuti... Ovo može izazvati mnogo anksioznosti.
Kasnije, mnogi tinejdžeri počinju da koriste alkohol, drogu ili druge supstance, kao načine da pobegnu od problema, od svojih osećanja, da prebole… Neki preteruju sa hranom, drugi sa preteranim vežbanjem itd.
Suočavanje s osećanjima
Prvo što treba uraditi jeste dozvoliti sebi da osetiš i vidiš sve ono što si godinama poricao. Ovo nije lako jer su u pozadini godine i godine poricanja. Put ka izlečenju počinje kada dozvolimo sebi da osetimo ono što osećamo, šta god da je. Problem nije samo u tome što je takvo ophođenje u detinjstvu uticalo na nas. Mi kao odrasli ljudi u sebi nosime određene traume koje ćemo kasnije prenositi na druge. Ako su roditelji vikali na nas, mi ćemo na partnera. Ako su nas roditelji kaznili neznanjem ili ćutanjem, kaznićemo i partnera.
Ne možemo da promenimo prošlost i ono što nam se desilo, ali možemo promeniti način na koji se ponašamo prema sebi i drugima. Kada se jave određena osećanja, mi ih ne potiskujemo i ne poričemo, već učimo da se sa njima nosimo.
Korisno je da zapišemo razloge zašto smo tužni / razočarani / ljuti. Samo treba da pazimo da za ovo ne krivimo druge ljude, već da se fokusiramo na sebe i svoja osećanja. Vreme je da detetu u sebi pružimo bezuslovno prihvatanje- da prihvatimo sebe kao dovoljne, vredne ljubavi i pažnje.
Izvor: Sensa