Yoga bez muke

"Kada shvatimo da ono prema čemu napredujemo nije neki fizički oblik (ili asana) već unutrašnje prepoznavanje istine o tome ko smo mi stvarno, više se nećemo osećati neuspešno ako ne možemo da postignemo zahtevne poze. 'Napredna' praksa je bilo koji pokret koji nas dovodi bliže prepoznavanju našeg istinskog sopstva."

Kao što vidimo, problem je kao i uvek u glavi, a ne u telu. Kada bismo samo znali da slušamo telesnu mudrost, umesto ono što nam um govori, ne bi nam bile potrebne muka i patnja da shatimo kako se yoga ne radi. Međutim, pošto identifikaciju sa umom gotovo da ne možemo izbeći, može da prođe dosta vremena pre nego što shvatimo da radimo yogu na način koji ne deluje.

Da ne bismo morali dugo da čekamo milost trenutka u kojem ćemo uvideti da smo u slepoj ulici, pitamo se šta da radimo ovog trenutka, a da to još više ne poveća unutrašnji konflikt i podelu? Postoji li način koji ne komplikuje ionako iskomplikovane stvari?

OK. Ako hoćemo yogu bez muke, treba da se manje trudimo na mišiće, a da više gledamo na principe. Međutim, da ovo ne bi bile samo puste reči koje istinito zvuče, ovde je šest ključnih alatki u kojima se nalazi odgovor na pitanje: „ Kako do yoge bez muke?“

Održavajmo oslonac na pravom mestu.

Kao što prvo centriramo um u telu, kada sednemo na yoga prostirku, uspostavljanje valjanog oslonca je prva stvar koju radimo kada ulazimo u asane ili yogičke stavove. Ako to ne uradimo kako treba, nećemo primiti adekvatnu podršku od zemlje i gravitacije za akcije koje preduzimamo. U tom slučaju, moraćemo to da kompenzujemo tako što ćemo da se podržavamo delovima tela koji treba da budu podržani. Dok to radimo, zamrzavamo prirodnu oscilaciju disanja koja omogućava da naše telo bude energetski medijum između neba i zemlje. Nije ni čudo što sporo dolazi do istinske transformacije i oslobađanja tela, emocija i uma.

Da bismo naučili da cenimo vrednost dobro uspostavljene baze u asanama, treba da shvatimo apsurd mizerije koju doživljavamo kada pokušavamo na mišiće da se održavamo u pozama. Tu mizeriju možemo da nazovemo „robovanje pozama sa podrškom iz oblaka“. Jer, osim prividnog kretanja upakovanog u dobre namere, stvarno kretanje je otcepljenje od zemlje i gubitak realne podrške da bilo šta stvarno učinimo.

Prema tome, naučimo da uspostavimo i održavamo oslonac na pravom mestu, i stvari će početi da se odvijaju u našu korist, uz minimalno ulaganje napora. Ne zaboravimo da stabilna kuća zavisi od dobrog temelja.

Strpljivo dopuštajmo disanju da nas pokreće.

Ako ne dopuštamo disanju da nas pokreće kao talas surfera, to je očigledan znak da radimo yogu iz glave. Kao i za kompenzaciju primanja podrške iz „oblaka“, rad asana iz glave je put do žrtve zarad „postignuća ideala“.

Da se ne bismo nepotrebno mučili, forsirajući primenu voljne sile u pokušaju da pre stignemo na zamišljeni cilj, naučimo da iskoristimo prirodnu moć gravitacije i talasa disanja. To će nas nepogrešivo voditi kroz živi proces transformacije, sve do bezuslovnog stanja slobode i ljubavi. Pitanje je kako to da naučimo?

Imajmo na umu da reč strpljivo u ovom pravilu znači upozorenje da treba da obratimo pažnju. Dok smo u fazi učenja kako da puštamo disanje da bude naš glavni vodič, imamo nesvesnu tendenciju da ignorišemo prirodno pravo prvenstva koje disanje ima, iz trenutka u trenutak, u odnosu na afirmaciju situacije u kojoj „ja vodi akciju“. Stoga, da ne bismo vozili u ego tripu, budimo ponizni i shvatimo, jednom zauvek, da je prirodna oscilacija disanja taj unutrašnji ekspert koji diktira ritam, pravac i dubinu do koje idemo u pozama. I upravo je zbog toga disanje ključni feedback, ili unutrašnji vođeni sistem, a ne um.

Ako imamo interesa da mislimo kako smo mi ti od kojih zavise rezultati, verovatno nećemo ni uvideti kako sami sebe sprečavamo u ostvarenju željenog, tako što kršimo jedan od vitalnih principa – princip disanja.

PageBreak

Meditacija u pokretu

Sa druge strane, utisak koji ostaje u našoj svesnosti, kada dopuštamo da prirodni ritam disanja vodi glavnu reč u našoj yoga praksi, govori nam o tome da možemo slobodno da se opustimo i uživamo u radosnom svedočenju kako nas moć, nezamislivo veća od naše lične volje, pokreće u čudesnom procesu harmonizacije.

Da bi se to zaista desilo, treba da budemo dovoljno ponizni, strpljivi i istrajni u iskrenom nastojanju da učestvujemo u živom procesu yoge, umesto da afirmišemo „ja“ koje nešto ostvaruje.

Propuštajmo težinu tela zemlji pri izdahu kako bismo stvarali uslove za delovanje antigravitacije – bestežinske akcije otvaranja kroz prostor.

Da bi Zemlja mogla da nam služi kao bazična podrška, treba da joj predajemo težinu tela, uz pomoć gravitacije, pri svakom izdahu. Tek kada damo težinu, stičemo sposobnost da iskoristimo delovanje kontrasile kroz telo nagore, prema prostoru i nebu, kao drvo, na primer. Ta vrsta dinamike čini da telo bude doslovno most između neba i Zemlje, kako bi njihove energije mogle da deluju u savršenom balansu kroz nas. Tek tada bivamo u stanju da slobodno i bez napora dišemo i krećemo se celim telom. Da praktikujemo meditaciju u pokretu, rečeno rečnikom yoge.

Momenti koji nas sprečavaju da bez problema propuštamo telesnu težinu Zemlji su: verovanje da je bitan udah  a ne izdah, nedostatak oslonca na pravom mestu, blokade duž energetskih linija, loše pozicioniranje karlice, stezanje mišića oko kostiju i nepoverenje u podršku zemlje... Sa ispravnim stavom, istrajnošću i uz milost, sve će se desiti. Ne samo da ćemo naučiti da propuštamo težinu tela zemlji, naučićemo i da letimo, isto tako. Da bismo leteli (tj. slobodno se izražavali kroz prostor), nisu nam potrebna krila kao ptici, nije neophodno da se odvajamo od zemlje i, svakako, ne moramo da budemo TM-ovac. Dovoljno je da prihvatamo delovanje gravitacije – tako što puštamo da nam uzima težinu tela i uzemljuje nas – pri izdahu, i iskoristimo antigravitaciju pri udahu. To je cela tajna koju dovoljno iskusni yogiji uveliko koriste, dok radosno plešu na yoga prostirci.

Angažujmo samo one mišiće koji pomažu pozi.

Ako znamo da posle jedne tačke praksa yoge postaje totalno beznaporna, što ne znači da više ne koristimo mišiće i da se ne istežemo, trebalo bi da znamo, isto tako, koliko je vitalno važno da, od samog starta, ne maltretiramo mišiće koji ne doprinose radu poza. Ako ne ulazimo u poze pažljivo, polako i sa opuštenim stavom; ako ne gledamo gde i kako se oslanjamo; ako ne sinhronizujemo perfektno pokret sa disanjem; ako pristupamo spolja (iz glave), a ne iznutra (tj. centra), ništa nam neće pomoći da se ne naprežemo, umesto istežemo. Drugim rečima, nećemo ni zapaziti koji se mišići prirodno angažuju u stavu, a koji ostaju opušteni sve dok ih, eventualno, refleksno ne stegnemo. Ako se naprežemo umesto istežemo, mi time samo zarobljavamo vitalne resurse, i tako postajemo doslovno zarobljenici poza. Kome treba takva yoga? Da li smo došli na yoga prostirku da se maltretiramo ili da naučimo da balansiramo kontrolu i opuštanje, između ostalog?

Sve dok ne naučimo da održavamo relaksaciju u delovima tela koji ne rade pozu, nećemo ni znati da je glavna svrha vežbanja yoge oslobađanje tela i uma od grča nepotrebnog naprezanja. Usput, ako se telo i um ne oslobode nepotrebne ego kontrole, ništa nećemo uradili, osim traćenja dragocenog vremena i energije.

Za početak, naučimo da ulazimo u poze polako – kao da imamo sve vreme ovog sveta – i senzitivno, kako bismo mogli da ispratimo talas disanja koji se širi iz centra prema udovima sa udahom i obrnuto sa izdahom. Nikada ne žurimo da što pre „zaključamo“ pozu, jer baš tada imamo tendenciju da blokiramo i one mišiće koji uopšte ne pomažu pozi. Ako se setimo da je sve poza, a posebno ulaženje i izlaženje iz poze, nećemo „držanje“ poze smatrati toliko bitnim. Kao što ne mislimo da je zadržavanje na autobuskoj stanici bitno, u odnosu na odlaženje i dolaženje, na primer.PageBreak

Onaj nasmejani deo nas

Ukratko, koristimo mišiće bez mnogo truda, da bismo mogli da koristimo i druge važne sisteme koji nam stoje na raspolaganju.

Ostanimo povezani sa nasmejanim delom sebe.

Postoji deo naše prirode koji je uvek, i pod svim okolnostima, budan, vedar, slobodan, veseo, bezbrižan, inspirativan, optimističan, humorističan, radoznao i zaigran kao malo dete. To je, zapravo, žila kucavica živosti u nama. Kada smo povezani sa tim kvalitetom sebe, tada smo prirodno otvoreni i opušteni, bez obzira na to u kom smo stanju. Međutim, onog momenta kada izgubimo vezu sa vedrinom u nama, istovremeno gubimo sposobnost viđenja smešne strane svega što nam se dešava, i, zbog toga, postajemo smrtno ozbiljni, tj. fiksirani.

Kada smo ozbiljni, postajemo kao teški crni oblak koji ne dozvoljava da svetlost sunca nasmeje zemlju. Ako sunce povežemo sa živošću u nama a zemlju sa telom, postaće nam jasno zašto se osećamo umrtvljeni i teški onda kada smo ozbiljni. Vezu između smeha, živosti i lakoće postojanja imamo priliku da vidimo na svakom koraku gde se nalaze deca. Otud, ovu alatku možemo tako lako da naučimo baš od dece, samo ako imamo dovoljno hrabrosti i neustrašivosti da se „spustimo“ u njihovo božanstveno stanje.

Na yoga prostirci treba da se podsećamo, uvek iznova, da treba da se smejemo iznutra, sve dok nam to ne postane druga priroda. Ako je potrebno, možemo da držimo u svom umu neku situaciju u kojoj smo prirodno vragolasto nasmešeni i opušteni. Ako to upali, zaboravimo na sećanja, dok se prepuštamo trenutku i osećaju. Na kraju, ako ipak nismo u stanju da odagnamo mučnu ozbiljnost sa lica, setimo se da nas niko nije tukao po ušima da dođemo na yoga prostirku – da nismo tu iz moranja, već iz ljubavi. Ha, ha, ha!

Umesto da budemo žrtva „ideal poze“, radije budimo prisutni za ono što jeste.

Koliko smo prisutni za ono što jeste, reflektuje koliko smo spremni da preuzmemo odgovornost za sopstveni život.

Kada zakoračimo na yoga prostirku, često imamo tendenciju da izgubimo iz vida ono „što jeste“ – trenutne fizičke senzacije, kvalitete uzemljenja, disanja i emocija, misaone talase i sve ostalo što se dešava – dok sa nestrpljenjem očekujemo da krenemo u pokušaj dostizanja ideala. Naša namera određuje način na koji pristupamo praksi yoge. Na primer, ako imamo nameru da u polje svesnosti uključimo sve ono što se dešava u oblasti našeg trenutnog neposrednog iskustva, bez obzira na to da li nam se to sviđa ili ne, bićemo u stanju da od starta kultivišemo kontekst koji će afirmisati istinsku svrhu yoge. U suprotnom, ako smo dominantno usmereni na ono što mislimo i verujemo da treba da se desi ili promeni, promašićemo realnost, i samim tim suštinu yoge. A bez suštine, yoga (ako uopšte može da se kaže da je to yoga) se svodi na puku formu.  

Da ne bismo ispali žrtva ideala – bez obzira na to da li se on odnosi na postignuće naprednih poza, meditacije, mira, stanja jedinstva (ili samadhi) i tome slično – preispitajmo sa iskrenošću svoj osnovni stav prema yogi. Postavimo sebi sledeća pitanja: Zašto radimo yogu? Na šta mislimo kada sednemo na yoga prostirku? Koliko smo ozbiljni u nameri da zadovoljimo sopstvena očekivanja? Šta nas, zapravo, tera da praktikujemo određene asane, vinyase, kriye, pranayame, meditacije itd? Da li naš motiv, ili naše zašto, proizlazi iz straha ili iz ljubavi? Ovo su samo neka od ključnih čeking pitanja koja će nam stvoriti jasniju perspektivu gde smo i kuda idemo.

Najvažnije, moramo da budemo voljni da obratimo pažnju na činjenicu gde smo tačno u odnosu na ono što se dešava, iz trenutka u trenutak. Inače, ako to gubimo iz vida, može da nam se desi da se fiksiramo u sopstvenoj priči iz svoje glave (u virtuelnom svetu) do te mere, da uopšte nismo svesni odnosa sa realnošću. A kada izgubimo odnos sa realnošću, izgubili smo referentni sistem ili orijentaciju. Tako, postajemo kao neko ko luta kroz džunglu bez ikakvog znanja gde se nalazi i gde ide. Da se razumemo, većina nas to nikada ne dovodi u pitanje, zato što mi prosto mislimo i verujemo da se podrazumeva da znamo i gde smo, i šta radimo, i kuda idemo.

Ipak, kada dođemo na yoga prostirku imamo fantastičnu priliku da testiramo gde smo na skali svesnosti u odnosu na nesvesnost, ili obrnuto. Bez obzira na to gde smo, u datom trenutku dovoljno je da to uvidimo i to će nas pomeriti, osvežiti i, eventualno, probuditi. Oni od nas koji se probude, stiču moć da ne oklevajući urade nešto što će im promeniti život. Zato je yoga prostirka nezamenljiva formalna prilika da gajimo prisutnost, budnost, radoznalost, strpljenje, prihvatanje, veru, zahvalnost, empatiju, toleranciju, zadovoljstvo, humor, mir i samoljubav – rečju, kvalitete od kojih evolucija svesti zavisi. Život je idealno i nezamenljivo ogledalo svega onoga što smo (ili nismo) naučili. Isto tako, u životu imamo priliku, na svakom koraku, da iskusimo i uverimo se u valjanost sopstvenih vrednosti i stavova, i bar toliko vremena da se korigujemo ukoliko zatreba – ali samo ako ne oklevamo.

Na kraju, kada naučimo da primenjujemo ovih šest alatki, shvatićemo da je yoga bez muke zapravo yoga samootkrivanja, a ne postignuća. Otud ogromno olakšanje i sreća jer, konačno, vidimo da je onaj koji je gledao za „postignućima“ čista iluzija. Autentičnim nama je savršeno dovoljno da budemo to što smo.