Žudnja za potomstvom

Čovek je, možda, jednostavan ako se posmatra kao prost deo sistema koji kruži u prirodi. Rađa se, raste, razvija, razmnožava i umire. Međutim, kod ljudi ne postoji samo potreba da imaju potomstvo, već i želja koja, kada je neispunjena, može postati tiha i neizreciva žudnja koja boji svaki trenutak života.

Ali šta se dešava kada se ne možemo da se ostvarimo u ulozi roditelja ili kada to postane bolan i trnovit put pokušaja i razočarenja? Parovi danas imaju nekoliko opcija kada se odlučuju kako će nastaviti svoj put prema stvaranju porodice i mnogi se odlučuju za vantelesnu oplodnju. Danas je to uobičajena procedura za koju dobijete detaljna tehnička objašnjenja ali često od očiju parova koji pokušavaju da dobiju dete na ovaj način ostaje zaklonjen čitav svet nesigurnosti i emotivnih lomova koji se deševaju tokom tok procesa. U svetu je uobičajeno da se parovi obrate brojnim savetovalištima koja im pružaju podršku a od oktobra to mogi da učine i kod nas u Savetovalištu za psihosocijalnu podršku osobama u procesu vantelesne oplodnje u Beogradu. Zašto je važno da parovi potraže pomoć, govori Danijela Galović, psiholog i glavni savetnik Savetovališta.

Proces vantelesne oplodnje je stresno iskustvo. Kakav uticaj na parove ima pre svega spoznaja da je neophodna vantelesna oplodnja ukoliko žele dete?

Suočavanje sa dijagnozom steriliteta za većinu parova predstavlja veoma bolno iskustvo. Reakcije na ovo saznanje su individualne, variraju od očaja do shvatanja da je to problem sa kojim se mogu izboriti. Za ljude koji su odlučili da imaju dete, činjenica da ni duže vremena posle prestanka korišćenja kontraceptivnih sredstava nije došlo do trudnoće, može da predstavlja veliki šok i iznenađenje. U prvom trenutku jedan broj parova zaista doživljava takvu situaciju kao krah svih nada i snova o porodičnom životu u budućnosti. Žene su u strahu da nikad neće moći da dožive iskustvo trudnoće, porođaja ili dojenja. Sa druge strane, prilika da se uključe u proces vantelesne oplodnje često se prihvata sa osećanjem olakšanja i doživljava kao nova šansa da se dođe do toliko željenog cilja - dobijanja deteta i roditeljstva.
PageBreak

Suočavanje sa izazovima

Danijela objašnjava kako je ulazak u proces vantelesne oplodnje za većinu nas ujedno i vreme velikih preispitivanja samih sebe i sopstvene prošlosti u potrazi za uzrocima steriliteta. Pokušavajući da dođu do odgovora da li su baš oni nekim svojim postupcima doprineli tome da im dobijanje deteta ne ide tako lako kako su očekivali, osobe koje se suočavaju sa dijagnozom steriliteta i potrebom za vantelesnom oplodnjom postaju sklone da sami sebe dožive kao krivca ili kao problem. Partner kod kojeg je ustanovljen sterilitet često je zabrinut zbog toga kako će se taj teži put dolaženja do bebe odraziti na partnerski odnos, a neretko se javlja i osećanje krivice zbog utiska da i drugom partneru uskraćuje mogućnost za roditeljstvo.
Mnogi parovi doživljavaju suočavanje sa sterilitetom kao dovođenje u pitanje nekih svojih bazičnih uverenja o tome kako svet funkcioniše i počinju da se pitaju zašto se sve to dešava baš njima. Često se osećaju prevareno, kao da im je učinjena nepravda, jer imaju osećaj da svima oko njih lako polazi za rukom ono što njima nikako ne uspeva - da dobiju dete. Uznemiravaju ih neosetljivi komentari članova porodice i dolaženje u kontakt sa onim što oličava plodnost - trudnicama, bebama u kolicima. Anksioznost se obično intenzivira svakog meseca u vreme ovulacije, kada se pojavi nova mogućnost za začeće. Jedan broj parova saopštava da, istovremeno sa osećajem nade da će dobiti bebu i da je svaki mesec nova šansa, takođe osećaju i strah zbog mogućeg ponovnog suočavanja sa novim gubitkom.

Podrška koja znači

Nije retka pojava da, posle jednog ili više neuspešnih pokušaja vantelesne oplodnje, sopstveno telo počne da se doživljava kao neprijatelj, jer osobe koje prolaze kroz ovaj proces imaju osećaj da ih je upravo telo izdalo u jednom osnovnom i prirodnom procesu. Osećanje krivice se nekada generalizuje pa se osećaju manje vredno i u drugim oblastima života u kojima su do tada bili uspešni - karijeri, socijalnim odnosima. Iako je potreba za povlačenjem sasvim razumljiva, na taj način sebi uskraćuju i mogućnost dobijanja podrške iz okoline koja može biti i te kako dragocena. Učestvovanje u procesu vantelesne oplodnje može da izazove i probleme u partnerskim odnosima, jer se nesporazumi i nerazumevanje među partnerima često javljaju kao posledica različitih načina reagovanja karakterističnih za žene i muškarce. Žene su sklonije tome da pokušavaju da izađu na kraj sa ovim problemom tako što spremnije izražavaju osećanja, aktivnije traže podršku i posvećuju se medicinskim procedurama. Muškarci, sa druge strane, češće pokazuju tendenciju da sakrivaju kako se osećaju u vezi sa sterilitetom, obično odbijaju da misle i razgovaraju o tome, zatrpavajući se poslom i drugim obavezama.

Koliko je važan osećaj da čovek nije izolovan i sam u izazovnoj situaciji poput ove i kakav značaj ima mogućnost da parovi podele svoja iskustva sa stručnim savetnicima ili tokom grupnih savetovanja?

Savetovanjem parovi dobijaju mogućnost da razumeju i prihvate da plodnost nije povezana sa tim koliko neko vredi kao osoba, da se ne odnose prema sebi kao prema problemu, već kao prema osobi koja ima problem. Pružanje psihološke podrške pojedincima je važno i zbog toga što se individualni stres često preliva na drugog partnera, što je dodatno opterećenje za njihov odnos. Psihološka podrška je usmerena i ka izgradnji i ojačavanju sopstvenih kapciteta, ka sticanju veština za izlaženje na kraj sa novim izazovima koje ovaj proces nosi. Grupe za podršku predstavljaju specifičnu vrstu psihološke podrške gde se, kroz susrete i razgovore sa drugima koji imaju sličan problem, smanjuje osećanje izolovanosti, lakše i otvorenije se razgovara o sopstvenim osećanjima i iskustvima vezanim za vantelesnu oplodnju. Podrška nekoga ko je stručan, neutralan, razumevajući, neokrivljujući, predstavlja dodatnu mogućnost za psihološki bezbolniji put ka roditeljstvu.