Holandski hemičar Gerit Jan Mulder, izolovao je 1838. godine supstancu koja je sadržala azot, ugljenik, vodonik, kiseonik i druge mikroelemente. Pokazao je da taj hemijski spoj predstavlja osnovu celokupnog života, i nazvao ga je protein (što znači "prvog reda"). Kasnije je dokazano da su proteini od ključnog biološkog značaja. Svaki živi organizam mora da ih uzima u određenoj količini, kako bi preživeo. Razlog za to, kako je utvrđeno, leži u činjenici da su proteini sastavljeni od aminokiselina, "gradivnih blokova" života.

Biljke mogu da sintetišu aminokiseline iz vazduha, zemlje i vode, dok se životinje u pogledu proteina moraju osloniti na biljke (direktno - jedući ih, ili indirektno - jedući životinje koje se hrane biljkama i metabolizuju ih). Prema tome, ljudi do proteina mogu doći direktno (i uz veliki stupanj iskoristivosti) jedući biljke, ili indirektno (i uz velike troškove, finansijski i u pogledu konzumiranih sredstava) jedući životinjsko meso. Jedan od razloga visokih troškova ove druge solucije leži u tome da je životinja prisiljena da jede ogromne količine biljnih proteina kako bi dostigla težinu za klanje.

Hronoishrana: zdravlje u veknici beskvasnog hleba...

Prema tome, u mesu nema aminokiselina koje životinje ne dobijaju iz biljaka, ili koje ljudi takođe ne mogu dobiti iz biljaka. Šta više, konzumiranje hrane iz biljnog carstva ima dodatnu prednost koja se ogleda u kombinaciji aminokiselina sa drugim supstancama neophodnim za pravilno iskorišćene proteine: ugljenim hidratima, vitaminima, mineralima, enzimima, hormonima, hlorofilom, i drugim elementima koji se nalaze samo u biljkama.

PageBreak

Esencijalne aminokiseline

Vegetarijanci su upoznati s teorijom o kombinovanju hrane, za koju neki naučnici kažu kako je od ključne važnosti ako želimo doći do "svih" proteina. Ovo shvatanje, poznatije kao "komplementiranje proteina", popularizovala je Frencis Mur Lape u svom bestseleru "Ishrana za malu planetu" izdatom 12. maja 1985. godine.

Ona je objasnila da se kod uravnotežene vegetarijanske ishrane komplementarni proteini obično sastavljaju prirodno, sami od sebe. Na primer, ako jedemo puter od kikirikija, mi ga jedemo mažući ga na hleb (obično na taj način), a kada bismo ga jeli sa hlebom od integralnog brašna - imali bi obilje proteina.

8 glavnih zakona ishrane koja sprečava rak debelog creva...

Tokom jela telo razgrađuje proteine na njihove sastavne aminokiseline. One se koriste individualno ili se pak ponovno sjedinjuju u nove proteine potrebne telu. U ljudskom organizmu zastupljeno je 20 aminokiselina. Od njih, osam se naziva "esencijalnim", (to znači da ih ne možemo prirodno stvoriti u telu, već da ih moramo uneti putem hrane). Esencijalne aminokiseline su leucin, izoleucin, valin, lizin, triptofan, treonin, metionim i fenilalanin. Prema Lape, sve one moraju biti pravilno i jednako zastupljene u svakom obroku, da bismo imali uravnoteženu ishranu.

Zbog toga se do sredine pedesetih godina dvadesetog veka smatralo kako je meso izvanredan izvor proteina (sadrži svih osam aminokiselina u pravilnim odnosu). Ipak, nutricionisti se danas slažu kako je u pogledu sadržaja proteina mnoga vegetarijanska hrana jednaka mesu, ako ne i bolja od njega, jer sadrži svih osam aminokiselina.

Da bi se u jednom obroku dobila visokoproteinska jela, uglavnom je potrebna kombinacija žitarica (hleb, testenina...) s mahunarkama (soja, sočivo, kikiriki...), kao što je učinjeno kod ranije spomenutog hleba namazanog puterom od kikirikija. Orašasti plodovi i semenke u kombinaciji sa mahunarkama ili čak žitaricama takođe pružaju visokoproteinsku ishranu. Ako uz to uzimamo i mlečne proizvode, još su manji izgledi da će doći do problema s proteinima, jer mleko takođe sadrži sve ključne aminokiseline. Utvrđeno je i da brojno zeleno lisnato povrće, pa čak i krompir, sadrži znatne količine potpunih proteina. A čaša soka od šargarepe ima isti kvalitet i količinu proteina kao jedno jaje.

Doktor Džon A. Mekdugal, docent na klinici fakulteta pri Univerzitetu medicine na Havajima i medicinski direktor Programa o kulturi življenja i ishrani u bolnici "St. Helen" u Dir Parku (Kalifornija), kaže da je komplementiranje proteina nepotrebno. Naime, on tvrdi da u individualnoj vegetarijanskoj hrani ima više nego dovoljno proteina. Sa njim se slažu i drugi autoriteti, pa je tako shvatanje Lape o komplementiranju proteina (koje su svojevremeno čvrsto podržavali stručnjaci za ishranu) dovedeno u pitanje. Pa ipak, bilo da neko oseća potrebu za komplementiranjem hrane, ili pak tome ne pridaje značaja, postoji obilje dokaza kako je u vegetarijanstvu jednostavno, zdravo, i sposobno osigurati potrebne količine proteina.

Grupa naučnika sa Harvarda 1954. godine sprovela je istraživanje i utvrdila da kad se razno povrće, žitarice i mlečni proizvodi jedu zajedno - ta kombinacija daje više od dovoljne dnevne količine proteina. Zaključili su kako je zapravo jako teško konzumirati raznoliku vegetarijansku hranu koja neće zadovoljiti potrebe ljudskog tela za proteinima. Nešto kasnije (1972. godine) doktor Ster sa Harvarda sproveo je svoje vlastito istraživanje o unošenju proteina među vegetarijancima. Njegova otkrića su bila iznenađujuća. Većina ispitanika konzumirala je dva puta više proteina nego što im je to bilo dnevno potrebno. Slična je istraživanja sproveo i pokojni doktor Pavo Airola (jedan od vodećih autoriteta za prehranu i prirodnu biologiju u dvadesetom veku). Njegova otkrića su potvrdila kako vegetarijanci ne bi trebalo da imaju problema sa proteinima, budući da do njih dolaze isto tako lako kao i mesojedi.

Naučnici Milanskog univerziteta i bolnice "Maggiore" dokazali su da proteini poreklom iz povrća mogu držati nizak nivo holestorola u krvi. U svom izveštaju Britanskom medicinskom časopisu "The Lancet", D.C.R. Sirtori je zaključio da ljudi skloni višku holesterola u krvi koji je povezan s bolešću srca "mogu imati koristi od prehrane u kojoj proteine dobijaju samo iz povrća". Doktor Airola je rekao kako se "službena preporuka za potrebe proteina u ljudskoj prehrani smanjila sa 150 grama, koja je preporučena pre 20 godina, do samo 45 grama...

PageBreak

Koncentrisani izvori proteina

...Zašto? Zato što su pouzdana istraživanja, sprovedena po celom svetu, pokazala da nam nije potrebno toliko proteina i da je naša dnevna potreba za proteinima samo 30 do 45 grama. Količine proteina iznad ove vrednosti pokazale su se ne samo nekorisnim nego i opasnim po telo, i mogu se povezati s bolestima kao što su rak i bolesti srca. Da bi se zadovoljila dnevna potreba od 45 grama proteina nije potrebno da se u ishrani nalazi meso. Ta količina se može postići i 100 odsto vegetarijanskom prehranom na bazi žitarica, voća, povrća i koštunjavog voća".

Žitarice, mahunarke i koštunjavo voće su koncentrisani izvori proteina. Kikiriki i sočivo imaju, na primer, više proteina od iste količine hamburgera, svinjetine ili goveđe šnicle. Ipak, nutricionisti su do nedavno mislili da samo meso, jaja i mlečni proizvodi sadrže potpune proteine (koji sadrže 8 amino-kiselina koje ne proizvodi telo), i da su svi proteini poreklom iz povrća nepotpuni (odnosno da u njima nedostaje jedna ili više gore navedenih amino-kiselina).

Istraživanja sprovedena u Karolinskom institutu u Švedskoj i u Maks Plank institutu u Nemačkoj su pokazala da je većina povrća, voća, semenki, koštunjavog voća i žitarica izvrstan izvor kompletnih proteina. Njihove proteine organizam lakše prihvata nego proteine dobijene iz mesa, a njihovom potrošnjom se u telo ne uvode toksini. Skoro je nemoguće ne dobijati dovoljno proteina ako jedete dovoljno prirodne, nerafinisane hrane. Zapamtite, carstvo povrća je pravi izvor svih proteina. Vegetarijanci ih dobijaju "direktno" umesto iz druge ruke jedući životinje.
Uzimanje prevelike količine proteina čak smanjuje telesnu energiju.

U nizu komparativnih testova za merenje izdržljivosti sprovedenih od strane doktora Irvinga Fišera s Univerziteta Jejl, vegetarijanci su pokazali dva puta bolje rezultate od onih koji jedu meso. Kada je doktor Fišer smanjio proteinski unos u nevegetarijansku grupu za 20 odsto, njihova efikasnost je porasla za 30 odsto. Veliki broj drugih istraživanja pokazao je da pravilna vegetarijanska prehrana daje više energije nego meso. Studija, koju su sproveli doktor J. Iotekjoo i V. Kipani na Univerzitetu u Briselu, pokazala je da su vegetarijanci bili sposobni da izvršavaju fizičke testove dva do tri puta duže nego mesojedi pre nego što bi se umorili, kao i da su se vegetarijanci oporavljali od umora tri puta brže nego mesojedi.

Osim toga, treba naglasiti da ljudsko telo ne može da apsorbuje proteine, već oni moraju da se rastave na aminokiseline, a telo će uzimati one koje su mu porebne, i graditi proteine.

Postoje gomila proizvoda koji su odlična zamena za meso, mleko i mlečne prerađevine, kao što je voće (sušeno, sveže, konzervirano, smrznuto, mleveno, isceđeno), pirinčano mleko ili mleko od soje (koje je izuzetno hranljivo i sadrži dosta proteina), zatim soja koja je poznata po tome što sadrži svih 8 najvažnijih aminokiselina koje su potrebne ljudskom organizmu, orašasti plodovi, semenke, mahunarke, žitarice, zeleno povrće, krompir, paradajz, testenina... Kinezi čak smatraju soju jednom od nekoliko svetih biljki, što zapravo nije ni čudo s obzirom da se od soje pravi meso, salama, viršle, kobasice, sir i mleko.

Izvor: Atma. hr