Reč je o zakonu polariteta, zakonu rezonancije, tj. privlačenja i zakonu početka. Zakon polariteta govori nam da se sve sastoji od dve suprotnosti. Ne možemo imati svetlo bez tame, radost bez tuge, spoljašnje bez unutrašnjeg, zdravlje bez bolesti. Ljudi su skloni opredeliti se za samo jedan deo celine i onda pate kada im se, sasvim prirodno, u životu manifestira i drugi deo celine.
Zakon privlačenja govori o rezonanciji energije. Ona vrsta energije koja je u nama privlačiće energiju sličnog naboja. Ako o sebi mislimo najgore, čak i ako to činimo nesvesno, u svoj život ćemo privlačiti najgore, pa i bolest. Kad nam se u životu neprestano ponavljaju slične situacije koje ne želimo, to znači da su one u interakciji s nečim što postoji u nama, čak i ako toga nismo svesni. Međutim, nije dovoljno mehanički ponavljati afirmacije i slati ih u svemir, što je danas jako moderno, da bismo privlačili nešto drugo, pozitivnije. Potrebno je zaista doživeti svoj unutrašnji naboj i osetiti šta nam on trenutno donosi u život, te naučiti to polako menjati, odnosno promeniti odnos prema sebi i učiti voleti samoga sebe. Samospoznajom i proživljavanjem kvaliteta energije koja je u nama može se nešto zaista menjati.
Zakon početka govori nam da ono što počne na određeni način ima tendenciju odvijati se na isti način. Ako jutro započnete loše, verovatno je da će i ostatak dana tako izgledati. Kada nešto započnemo, to trebamo činiti s pozitivnom namerom i energijom, tj. prepoznavanjem negativnosti u sebi kojoj svesno treba oduzeti snagu.
Možete li dati neke životne primere u kojima se manifestuju ovi zakoni?
Spomenuo sam, primere, afirmacije. One su jednostrani pokušaj da u životu iskusimo samo jednu njegovu polovinu, onu pozitivnu. Istovremeno tražimo od svemira samo da nam daje, a da se nikada ne zapitamo šta bismo mi trebali dati zauzvrat. U sebi stvaramo veliku neravnotežu. Potom tu neravnotežu i privlačimo u život, što se može manifestovati u obliku bolesti.
Kako se ovi zakoni manifestuju kad je reč o bolesti i zdravlju?
Mi ne možemo birati hoćemo li se razboleti, to će se dogoditi, samo je pitanje kada. Može se dogoditi na način na koji će biti lako uspostaviti ravnotežu, ali i na onaj na koji će lekcije biti teže.
Primer, vezano za prethodni odgovor, u našem životu mora biti jednako zastupljeno davanje kao i primanje. Ako naučimo od srca davati, na psihološkom nivou ćemo imati "veliko srce", dakle doprinećemo drugima ili raditi volonterski, imati empatiju. Kad, međutim, ne ostvarimo ovu potrebu u svom životu te u životu pokušavamo samo dobiti, možemo fizički dobiti "veliko srce", tj. bolovati od insuficijencije srca, pri kojoj se ona povećava. Na taj nas način ovaj simptom upozorava na onaj deo celine koji ne želimo prigrliti i dati mu zasluženo mesto. Tako se manifestuje zakon polariteta.
Evo drugog primera: ako je neko stalno ozbiljan i zatvoren i ne može sebi dopustiti da živi veselo, znatiželjno, slobodno kao dete (da živi "unutrašnje dete" i njegove potrebe), nego te potrebe ostavi za kraj, ne iznenađuje da pred kraj života tu potrebu živi kroz Alchajmerovu bolest. Možda baš zbog toga ima toliko obolelih. Postaju detinjasti i nadoknađuju neproživljeno.
Kako naše energetsko polje privlači bolest
Zakon privlačenja kod bolesti, na primer, može delovati putem identifikacije. Ako se poistovetimo prema bolesti u odnosu identiteta, na primer kad kažemo: ja sam depresivan, ja sam alergičar, ja sam šećeraš - vibriramo u skladu s bolešću. Što se više njome bavimo, to više te nepovoljne energije unosimo u sebe. Na taj način nastaje negativno polje koje i dalje privlači negativne vibracije i tako ukrug. Svaki put kada smo u lošem stanju, kada na bolest mislimo ili o njoj pričamo, mi samo ojačavamo negativno polje. Stoga nije dobro dopustiti da nas ljudi uvijek nanovo uvlače ili da mi njih uvlačimo u negativnost.
No, dogodi li se sve ovo, nije ništa izgubljeno. Ako počnemo usmeravati pažnju na drugačiju vrstu energije, kada dopustimo da nam u život uđu doživljaji koji nemaju veze s bolešću, ako se ne ograničavamo i ne ponižavamo samo zato što je trenutno u našem životu prisutna i bolest, naše se energetsko polje može menjati i možemo stvoriti pozitivne vibracije koje nas leče.
Unesite u svoj život upravo suprotne efekte od onih koje vaš um stvara povezujući se s bolešću. Prizivajte redovno u svoju svest sliku zdravlja, imajte poverenje da je moguće potpuno ozdraviti. Dopustite da vidite šta je trenutno dobro u vašem životu, čak i kad je to izazov. Ovo je sasvim drugačiji proces od afirmacija i odnosi se na direktno menjanje vlastitog iskustva i unutrašnjeg doživljavanja.
Kako zakon početka deluje na zdravlje?
Kada nešto doživimo, u ovom slučaju to je bolest, mi tom doživljaju dajemo pozitivnu ili negativnu konotaciju. Neko će, na primer, alergiju doživjeti kao znak da treba nešto menjati, od ishrane do svog odnosa prema drugim ljudima (jer je koža kontaktni organ i deli nas od drugih ljudi) pa će raditi na tome. Neko drugi će bolest doživeti kao katastrofu, dati joj negativno značenje i postati u svom doživljaju jako bolestan.
Kažete da je voljenje sebe jedan od najvažnijih činioca za izlečenje. Međutim, malo nas zaista zna kako sebe voleti, a ako se i "volimo", to činimo deklarativno ili na osnovu ega pa volimo samo svoje uspehe i osobine koje cenimo. Kako (na)učiti zaista voleti sebe?
Da, ljudi često ne znaju što to znači, stavljaju se pod pritisak da budu uspešni, da zadovolje očekivanja drugih i smatraju da moraju "zaslužiti" ljubav. Tek kada izgube zdravlje, a neki ni tada, počinju se baviti temom: voleti sebe. A i tada im je teško napustiti stare vrednosti i uverenja. Teško bolesni ljudi koji bi mogli još puno toga doživeti, npr. putovanja, rehabilitacije i sl., ponekad nisu spremni odvojiti novac za ta iskustva jer im je on iz nekog razloga važan, važniji od njih samih.
Ali poznati su mi primeri smrtno bolesnih ljudi koji su, na primer, otišli na put oko sveta, potrošili sav novac i vratili se zdravi. U jednom meni poznatom slučaju jedan je takav pacijent tužio lekara jer je mislio da će umreti, a potom je ozdravio, ali više nije imao od čega da živi. To je životni paradoks. No svako od nas mora za sebe istražiti što za njega znači ljubav prema sebi. To može krenuti od malih gestova, i to prvenstveno prema onim delovima sebe koje ne volimo, a koji takođe zaslužuju pažnju.
Preuzimanje odgovornosti za sebe najveći je čin ljubavi prema sebi. Važno je menjati svoje ponašanje, vrednosti, ishranu i ne činiti kompromise, prvenstveno sami sa sobom, kako bismo postigli zdravlje. Ljudi često odgovornost za svoje zdravlje prebacuju na druge, na situacije, na Boga, druge ljude i očekuju da se lekari, savetnici, psiholozi i porodica njima bave. Međutim, lečenje kreće od nas samih, započinje našom odlučnošću da učinimo sve što je u našoj moći. Sve drugo može biti samo podrška tom procesu, ali ne i pokretač.
Izvor: Sensaklub