Naši životi su priče. Ponekad, svoje priče ne prepoznajemo dok se odvijaju pred nama.
Premda katkad maglovito naslutimo da je naša priča jedinstvena, vredna razmišljanja. Možda bismo dobro postupili kada bismo meditirali o svom životnom putu i povremeno postavljali sebi pitanja kao što su: "Ko sam ja? Koja je moja svrha? Kakvim putem želi da ide moje srce?" i pažljivo oslušnuli ono što se iz tog spokoja i tišine s vremenom javi.
Takođe, nejasna slutnja naše priče omogućiće nam da više budemo stvaraoci, a manje žrtve sopstvenog života. (Jon Kabat-Zinn)
Pa i kada je reč o područjima života za koje mislimo da nisu pod našom kontrolom. Kao što su npr. razne manje i veće nezgode, nesreće i bolesti, čiju pojavu i uzroke gotovo po pravilu pripisujemo Višoj sili, uvereni da protiv toga ne možemo ništa. Ne razmišljajući da smo kao ljudska bića kompleksan spoj duha i materije i da istovremeno živimo na mnogo nivoa postojanja, odnosno: telesnoj, emocionalnoj, mentalnoj i duhovnoj, a ti se nivoi međusobno dodiruju, prožimaju, podstiču i deluju jedna na drugu, ogledajući se i manifestujući se u onome što nazivamo svojom stvarnošću.
Ljudsko telo je vrlo osetljiv instrument, koji svakom svojom ćelijom prenosi poruke naše duše; simptomi, koji se na njemu pojavljuju, obično su odraz naše unutrašnje neravnoteže i nerazrešenih emotivnih i drugih konflikata, kojih često ni sami nismo svesni.
Tema o kojoj pišem mi je lično bila privlačna vrlo davno, pokušavajući da razumem šta se događa sa mnom i mojim telom, koje me od najranijih dana "obasipalo" brojnim dijagnozama i prognozama o tome koliko mi još života preostaje, a ta prognoza se u jednoj fazi kretala od dve godine do svega nekoliko sati. Kako mi u to vreme nije bila dostupna nikakva literatura na tu temu, prve nevešte korake pravila sam potpuno intuitivno, sledeći puki nagon za preživljavanjem i učeći iz pokušaja i pogrešaka.
Teoretsko znanje, obogaćeno i iskustvom u radu s drugim ljudima, došlo je kasnije, kad sam već odavno bila izvan tih prvih začaranih krugova. S vremenom sam naučila da verujem svom telu i više da slušam njegove signale, shvativši da ono nije samo zatvor u kojem je stešnjena moja duša, već čudesan hram, unutar kojega ona može da raste i razvija se. A zajedno s njom i svet koji čini moju svakodnevicu. Tako je sa svakim od nas. Štaviše, tako je i sa svakim delićem postojanja, budući da je nevidljivim nitima sve međusobno povezano i utiče jedno na drugo.
Kako je sve to povezano?
Kako emotivne i fizičke traume utiču na organizam
Naučna istraživanja, obavljena tokom poslednjih nekoliko decenija, donela su čitavi niz novih otkrića na temu ljudskih emocija, odnosa između duha i tela kao i uticaja traumatskih događaja i situacija na mozak osobe, a time i na njeno opšte psihofizičko stanje (i na našem je jeziku objavljeno nekoliko knjiga na tu temu poput knjiga Antonia Damasia, Candace Pert i dr.).
Čini se npr. da traumatska iskustva mogu oštetiti temporalni lobus koji je važan za zvuk i govor, limbički sistem koji je "odgovoran" za preradu emocija, cerebralni vermis, područje mozga koje je povezano s emocijama, pažnjom i regulacijom limbičkog sistema i corpus callosum, kojim se prenose informacije između leve i desne hemisfere mozga.
Ako uzmemo u obzir da se u mozgu nalaze centri koji upravljaju funkcijama povezanim sa svim delovima tela, lako je zamisliti da posledice raznih emotivnih i fizičkih trauma obuhvataju ceo naš psihofizički sklop. Ljudsko telo kao obiman sistem, unutar kojeg svaki organ ima svoje mesto, svrhu i vrednost, kada funkcije pojedinih organa prevedemo na simbolički jezik emocija i misli, ubrzo ćemo videti povezanost među raznim nivoima, na kojima kao ljudska bića organizujemo svoj svet delujući u njemu i na njega.
Svemir je složeni mehanizam sačinjen od međusobno povezanih nevidljivih niti energije koja ga hrani i održava. Pritom ništa nikada ne nestaje već se samo menja, transformirajući se u neki drugi oblik. Drugim rečima, uz naš organski, kardiovaskularni, koštani itd. sistem čijom pomoći funkcionišemo na telesnom nivou, postoji i celi običnim okom nevidljiv svet energetskih tela, središta i mreža, koji svi deluju jedno na drugo.
Pored nivoa aure i čakri, tačka energije koje u biti odgovaraju žlezdama s unutrašnjim lučenjem na fizičkom telu, postoje i drugi nivoi i centri energije o kojima se premalo govori i piše, poput nivoa namere, nivoa izvornog bića itd. Svaka naša misao, emocija, povreda, unutrašnji ili spoljašnji konflikt mogu se očitati na svakoj od tih nivoa; fizičko telo, na kome se nivoi bolesti manifestuju, samo je pozornica na kojoj se odigravaju pojedini prizori naših unutarnjih drama. Isto tako te drame su zapisane i u našim ćelijama, u našemu genetskom kodu - otkuda god da krenemo, delujemo i na sve druge nivoe i aspekte sebe.
Svojim simptomima telo nam otkriva razne priče, koje leže u njihovoj pozadini. Njihov govor iznenađujuće je lako razumeti; dovoljno je da se samo setimo u čemu nas određeni simptom sprečava i na što nas primorava, vrlo brzo ćemo doći do unutrašnjeg konflikta koji leži u njegovoj pozadini. Osvešćenje tog konflikta i prihvatanje njegovog postojanja, prvi je korak u njegovom razrešenju, a time i u preovladavanju simptoma, koji nas je na njega upozorio.
Duša, viša sila ili životna sila
Postoji mnogo teorija o tome kada svest budućeg bića ulazi u ćelijsku strukturu, ali po svojoj prilici neka vrsta svesne percepcije ili inteligencije, koja upravlja celim procesom, prisutna je već u trenutku začeća. Bez obzira na to nazivali tu energiju dušom, višom silom ili životnom silom, ona je očigledno neodvojivo povezana s telom.
Ubrzo nakon začeća oblikuju se glava i kičma budućega deteta, a potom i ostatak kostura, što upućuje na to da kosti predstavljaju prvi impuls za otelovljenjem duše ili, rečima Roberta St. Johna (autora knjige Metamorfoza - prenatalna terapija), "prvi obrazac onoga čime započinjemo svoj život u trenutku začeća".
U njima je sadržano nasleđe predaka, karmički obrasci i svi drugi faktori oko kojih će se kretati priča života koji nastaje. Drugim rečima, kao osnovna struktura, najčišći i najgušći oblik energije koja održava ljudski život i omogućuje mu da se manifestuje, kostur je povezan s našim duhovnim bićem.
U skladu s tim, povrede i lomovi kostiju ili kakve druge traume povezane s koštanim sistemom, govore o vrlo dubokim negativnim uverenjima i konfliktima na duhovnom nivou, koji nas sprečavaju da se (i unutar sebe i u spoljašnjem svetu) i dalje krećemo onako kako smo navikli.
Mnogi ljudi se npr. zaglave u određenom načinu razmišljanja i doživljavanja sebe i drugih, zatvarajući se prema svemu novom i drugačijem, što bi moglo dovesti u pitanje njihov fiksirani svet. Kretanje i promena održavaju elastičnost u doslovnom i simboličnom smislu reči; ono što se ne menja s vremenom postaje rigidno, kruto, nepropusno. Okoštalo.
Česti lomovi kostiju u starijoj dobi govore o slabosti naizgled čvrste konstrukcije takvog načina življenja. Sprečavajući ga u obavljanju svakodnevnih rutinskih aktivnosti, slomljena noga, ruka i sl. prisiljavaju čoveka na mirovanje, pružajući mu time priliku da se odmakne od ustaljenih navika i svoj pogled okrene prema unutra, kako bi u tišini unutrašnjeg sveta pronašao nove sadržaje i novi, svrsishodniji način življenja, primereniji zahtevima i izazovima njegova unutrašnjeg bića, njegove dobi i životne situacije u kojoj se nalazi. Deo tela, koji je povređen, može pružiti dodatne informacije o prirodi konflikta, koji na taj način pokušava da se artikuliše.
Tumori, salo, napeti mišići
Meko tkivo (u koje spadaju mišići, živci, koža, meso i unutrašnji organi) povezano je s mentalnom energijom osobe, odnosno, njenim iskustvima, stavovima, slikama, odlukama i ponašanjem. Stanje našega mekog tkiva govori o tome kako se ophodimo sa životom i problemima s kojima nas suočava, tj. ako se trudimo da se zaštitimo od mogućih novih povreda pod svaku cenu, sakrivamo svoje slabosti i sl.
Napeti mišići, tumori ili naslage sala obično precizno pokazuju da se osoba čvrsto drži nekih obrazaca razmišljanja povezanih s dotičnim delom tela. Prema rečima Debbie Shapiro (autorke knjige "The Bodymind Workbook"), "meko tkivo je poput zemlje - supstanca iz koje naš život raste i razvija se".
Naime, 90 odsto našega tela sastoji se od tečnosti. U tom ogromnom moru plivaju i naši nagoni, emocije i impulsi koji nas podstiču, greju i energizuju, istovremeno odražavajući na koji način se kreće naše unutrašnje biće. Nivoi telesne tečnosti (voda, krv, mokraća, limfa itd.) odgovaraju raznim emotivnim aspektima i poremećajima ravnoteže među njima, poput prejakog znojenja ili suvoće, povišenog ili niskog pritiska i sl., govore o problemima s izražavanjem ili potiskivanjem emocija.
Sam čin začeća predstavlja most između apsolutnog i relativnog, nematerijalnog i materijalnog. Do materijalizacije, tj. rođenja u fizičkom svetu i duša i telo će proći kroz ceo niz faza - simbolički taj put odslikavaju čakre ili žljezde s unutrašnjim lučenjem, od kojih je svaka povezana s određenim sistemom organa kao i njihovim zadacima i potencijalnim slabostima.
Uz taj prividno vertikalni sled, postoji i onaj horizontalni, kojim upravljaju osnovne dvojnosti materijalnoga sveta - aktivna, koju pokreće nagon za životom (yang) i pasivna, koju pokreće poriv za smrću (yin). Poštujući ta dva sleda, celi naš razvoj odvija se spiralnim stepenicama; krećući se njima, uranjamo u sebe i izranjamo, umiremo i ponovno se rađamo mnogo puta tokom jednoga životnog veka.
Fizički ekvivalent silama yina i yanga su dve polovine mozga, od kojih svaka ima svoje zadatke i funkcije. One upravljaju levom i desnom stranom tela, koje bi u idealnom slučaju trebale biti savršeno uravnotežene. No, najčešće nije tako. Zato će stanje organa na određenoj strani tela zavisiti od toga kako se osoba ophodi s konkretnim temama povezanim s polovinom mozga koja upravlja tom stranom.
Ne postoji osoba koja je u potpunosti usklađena i savršeno zadovoljna svim aspektima svoga života. Međutim, činjenica je da po svojoj volji mi možemo menjati samo ono čega smo svesni, a svesni smo samo malog dela sebe, svojih misli i emocija. Kako bi privuklo našu pažnju i potstaklo nas da nešto promenimo, nesvesno se služi raznim sredstvima - fantazijama, snovima, telesnim simptomima.
Takve "pojave" duhovni ljudi shvataju ozbiljno i svakodnevnom meditacijom i radom na sebi postupno osvešćuju brojne aspekte svoje senke i transformišu ih u skladu s potrebama i zahtevima svoje duše. Budući da se ništa na svetu ne događa slučajno ni odvojeno od raznih drugih zbivanja, i problemi s kojima se susrećemo u spoljašnjem svetu u pravilu su odraz nerešenih unutrašnjih konflikata.
Ako ih ne prepoznamo i ne vežbamo, već i dalje ostajemo u nedelotvornim obrascima razmišljanja, osećanja i ponašanja, naša duša će posegnuti za telom i nerešeni konflikt manifestovati u obliku neke bolesti ili smetnje, kako bi nas potstakla da ga konačno vidimo, prihvatimo, vežbamo i promenimo ono što je potrebno. Tek na taj način može doći do potpunog isceljenja.
Ako se osvrnemo nazad, na vreme koje je prethodilo pojavi simptoma (obično od pola godine do godinu dana, ali katkad valja posegnuti i znatno dalje u prošlost), verovatno ćemo se prisetiti problema s kojima nismo umeli da izađemo na kraj. U nekim slučajevima isti ili slični simptomi pojaviće se više puta, podstičući nas da kroz bavljenje njima idemo do sve dubljih i sve finijih nivoa svojih unutrašnjih drama kako bismo ih u potpunosti upoznali i razrešili.
Prosto rečeno: Pogrešni zaključci i odluke dovode do blokade u energetskom polju što se na telesnom nivou manifestuje kao određeni simptom. Osvešćivanje pozadine simptoma i njeno razrešavanje oslobađa zarobljenu energiju, ponovno uspostavljajući njen zdravi protok, što posledično dovodi do nestanka simptoma, koji sada više nema svrhu. Njegova poruka je shvaćena, lekcija naučena.
Izvor: Naturala
