Sigurno ste nakon posebno teškog dana osetili bol u vratu. Nakon svađe taj bol se nalazio u vilici. Neke vam informacije možda nisu dobro „legle” na želudac, a u periodima teskobe možda ste primetili tegobe sa varenjem. Um i telo su nerazdvojna celina, sve ono što mislimo i osećamo reflektuje se na telo. Mehanizam je jednostavan: kada pomislimo neku misao i uz nju povežemo osećaj, luče se hormoni i pokreće se reakcija u nervnom sistemu. To se događa preko PNEI (psihoneuroendokrinoimunološki) sistema koji povezuje um i telo, piše SnježanaCenićStojaković, nutricionistkinja i aurikularni akupunkturolog, Naučnoholistički centar Sinerga.
OSVESTITE VEZU UMA I TELA I ZADOBIJTE KONTROLU
Telo reaguje na sve što mu um servira. Reakcija može da bude trenutna i kratkotrajna, ali može i da se produži i uskladišti u telu. Trenutne i kratkotrajne reakcije su bezopasne i poželjne. One su zaštitni odgovor organizma na stresi znak da je telo sposobno brzo da reaguje u slučaju opasnosti. Ali šta se događa kada taj osećaj potraje, kada ga recikliramo i vraćamo mu se? Telo sluša um i u njemu se stvara senzacija koja se slaže sa onim što smo prihvatili kao istinu. Ako telo neprestano bombardujemo istim mislima i osećajima, ono se stalno vrti u istoj senzaciji.
PREPOZNAJTE VEZU I FIZIČKU REAKCIJU
Da bismo razumeli kako misao ostaje u telu, treba nam još jedna karika. Fascija je mreža vezivnog tkiva i proteže se celim telom ispod kože, obavijajući sve organe, mišiće i mišićna vlakna. Njena uloga je direktna veza sa PNEI sistemom. Najjednostavnije shvatanje ove poveznice jeste fizički osećaj topline oko srca i opuštenosti kada ste onde gde ste doživeli lepa iskustva.
Ili pak suprotno, osećaj grčenja mišića vilice i vrata pri sećanju na ružne uspomene. Još češći fizički osećaji su oni povezani sa teskobnim razmišljanjem o budućnosti. Tada je celo telo u grču, zatim slede pritisak u glavi i glavobolja. To je fascija, ono što poznajemo pod uzrečicom „telo pamti”. Zbog nje osećamo istu senzaciju u telu sećajući se nekog događaja. I sve je odlično dok fasciju „kupamo” u pozitivnim mislima i u telo šaljemo dobre senzacije.
Ali postoji i njena mračna strana u kojoj na negativne impulse reaguje specifičnim stezanjem u ciljanim delovima fascije. Osećaj teskobe „upakuje” se oko grudne kosti i uzrokuje stezanje fascije u tom delu, što se ogleda pritiskom u grudima i nemogućnošću dubokog udisaja. Dugotrajno stanje često se povezuje sa tahikardijama i aritmijama srca.
STRES DOVODI TELO U BORBENI STAV
Stresori su nadražaji koji u nama izazivaju reakciju koju nazivamo stres. Ako smo dugo pod uticajem stresora, telo je u „bori se ili beži” odgovoru koji mobiliše ceo organizam i drži ga u stanju pripravnosti. Fizički se manifestuje napetošću mišića i stresnom posturom kojom štitimo vitalne organe. Uz to, funkcije probavnog i reproduktivnog sistema se stopiraju, jer ako vlada opasnost, definitivno nije vreme ni za jednu od ove dve stvari. Konstantan boravak u zoni stresa rezultira time da telu ta postura, napetost mišića i druge pojave u ostalim sistemima postaju normalne. I tako se vrtimo u krug, jer „stres uzrokuje stresnu posturu, a stresna postura pogoduje stresu” (Lens Armstrong).
ČUJE LI MOJ UM MOJE TELO?
Zbog užurbanog ritma nemamo vremena da obratimo pažnju na telo i znakove koje nam šalje. Pokušavamo da ignorišemo sve znakove i ućutkamo telo nekom od dobro nam poznatih „još samo malo” mantri. I sve je u redu dok telo može da prati ritam uma, dok smo mladi, zdravi i motivisani. Ali s godinama – za razliku od uma – telo usporava ritam i posustaje u trci za umom. Tu nastaje problem, jer telo nam šalje signale, a mi se oglušujemo. Ispočetka tihi i nenametljivi signali, iscrpljenošću tela i sa povećanjem nesrazmere s umom, postaju sve glasniji i jači.
KLJUČ JE U OTPORNOSTI
Moguće je živeti u telu koje ne oseća posledice stresa. Doživljaj stresa je stvar lične interpretacije. Jako je važno kako nešto doživljavamo, a još važnije šta sebi govorimo dok mislimo na neku situaciju. Setimo se lavine koju pokreće misao. Danas se većina nalazi u urbanom stresu trčanja između obaveza, rasporeda i slično. Iako nemamo objektivni stres, često ga sami stvorimo u mislima, jer je to postao način funkcionisanja. Preuzimamo tuđe stresove, živimo u težnji ka perfekcionizmu i potrebi za kontrolom, postajući stres sami sebi. Većinu uslova oko nas ne možemo da promenimo, ali možemo svoj doživljaj stresa i, još važnije, možemo da izgradimo otpornost tela. Tada ono više ne zadržava posledice i, nakon impulsa stresa, brzo se vraća u smireno stanje.
Stvarna promena je upoznavanje sebe – šta meni znači stres, kako reagujem i koje reči izgovaram sebi. Sledeći put kada vam misli odlutaju, prepoznajte strah i setite se kako na njega reaguje telo. Ono ne zna da ta situacija o kojoj razmišljamo nije stvarna, ono pokreće reakciju kao da se to stvarno trenutno događa. Ali ništa nije izgubljeno. Stanite i napravite zaokret. Poslušajte šta vam telo govori u ovom trenutku. Duboko udahnite, umirite se i slušajte.
Izvor: Sensa