- Telo često reaguje kada dugo potiskujemo umor, stres i sopstvene potrebe, pa se simptomi javljaju tek kad više ne možemo da izdržimo.
- Članak poručuje da bolest nije dokaz psihičkog uzroka, ali može biti znak da treba usporiti, postaviti granice i zatražiti pomoć.
Koliko puta vam se dogodilo da izdržite najteži period, završite sve obaveze, pobrinete se za druge, a onda se, čim konačno dobijete priliku da se odmorite – razbolite? Zaboli vas glava, dobijete kijavicu, temperaturu, malaksali ste...
Kao da telo tek tada odluči da više ne može. Ali, umesto da se pitate: "Zašto baš sada?", možda je to pravi trenutak da se zapitate šta se dešavalo u vašem životu dok ste toliko dugo pokušavali da budete jaki?
Telo nije samo biološki sistem. Ono je i prostor kroz koji doživljavamo sopstvene emocije, stres i svakodnevna opterećenja. Ponekad ne primećujemo umor dok nas ne zaboli glava. Ne prepoznajemo napetost dok ne shvatimo da stalno stežemo vilicu. Govorimo da smo dobro, iako smo iznutra odavno iscrpljeni.
Naravno, to ne znači da su bolesti posledica naših misli ili potisnutih emocija. Svaki fizički simptom zahteva odgovarajuću medicinsku pažnju. Ipak, psihičko stanje može uticati na to kako doživljavamo bol, spavamo, oporavljamo se i nosimo sa stresom.
Kada snaga postane navika da trpimo
Postoje ljudi koji su navikli da sve mogu sami. Ne žale se, ne traže pomoć i ne odustaju. Kada su umorni, popiju kafu. Kada žele da kažu "ne", ipak pristanu. Kada im se plače, pronađu još jednu obavezu.
Problem nastaje kada sposobnost da izdržimo preraste u naviku da stalno prelazimo sopstvene granice.
Možda smo još u detinjstvu naučili da moramo biti jaki i odgovorni. Vremenom prestajemo da prepoznajemo sopstvene potrebe. Umesto "Umorna sam", govorimo sebi "Mogu još malo". Umesto "Ne želim", kažemo "Moram".
Ponekad se tek kada se razbolimo suočimo sa činjenicom koliko smo dugo zanemarivali sebe.
U galeriji pogledajte i mudre citate koji pomažu da prevaziđete nevolje u životu:
Zamislite osobu koja godinama ne ume da odmara bez osećaja krivice. Svoj osećaj vrednosti povezuje sa produktivnošću i time koliko je drugima potrebna. Kada se razboli, primorana je da otkaže obaveze i ostane kod kuće. Tek tada shvata koliko joj je odmor bio potreban.
To ne znači da se razbolela zato što joj je bio potreban predah. Ali bolest je postala okolnost u kojoj je konačno dozvolila sebi da zastane.
Šta telo pokušava da nam kaže?
Ponekad telo reaguje pre nego što uspemo da prepoznamo šta osećamo. Govorimo da nismo zabrinuti, a srce nam ubrzano kuca. Tvrdimo da je sve pod kontrolom, dok nam je san već narušen. Nastavljamo da radimo, iako smo gotovo ostali bez snage.
Umesto da svaki simptom tumačimo kao skrivenu poruku, korisnije je da sagledamo širi kontekst svog života.
Možemo sebi postaviti nekoliko pitanja:
- Kada su se simptomi pojavili i šta se tada dešavalo u mom životu?
- Šta sam predugo trpela?
- Na šta sam pristajala protiv svoje volje?
- Gde nisam umela da postavim granicu?
- Šta sam želela, ali sebi nisam dozvoljavala?
- Šta je postalo moguće tek kada sam se razbolela?
Možda smo prvi put uzeli slobodne dane, prestali da radimo vikendom, zatražili pomoć partnera ili se udaljili od odnosa koji nas iscrpljuje.
Ponekad bolest postane jedini društveno prihvatljiv razlog da kažemo: "Ne mogu više."
Kada smo umorni, nastavljamo da radimo. Kada imamo temperaturu, ostajemo kod kuće. Kada nam je emocionalno teško, govorimo sebi da moramo da se saberemo. Tek kada dobijemo potvrdu da nam je odmor neophodan, dozvolimo sebi da stanemo.
Zato je važno pitanje: Zašto moram da dođem do tačke iscrpljenosti da bih sebi dozvolila odmor, pomoć i brigu?
Ne moramo da se razbolimo da bismo čuli sebe
Ponekad u sebi nosimo suprotstavljene želje. Želimo više vremena za sebe, ali i da budemo savršeni roditelji. Želimo da napustimo posao, ali se plašimo gubitka sigurnosti. Želimo da kažemo "ne", ali se bojimo da ćemo zbog toga biti manje voljeni.
Takvi unutrašnji sukobi mogu da stvore napetost i otežaju nam da prepoznamo šta nam je zaista potrebno.
Cilj psihološkog rada nije da bolest posmatramo kao način na koji dobijamo pažnju ili odmor, već da naučimo da svoje potrebe izrazimo pre nego što potpuno iscrpimo svoje kapacitete.
Važno je, pritom, zapamtiti da nije svaka bolest psihosomatska. Glavobolja nije automatski posledica potisnute ljutnje, niti je bol u leđima dokaz da nosimo previše odgovornosti. Bolest nije kazna niti dokaz da nismo dobro obradili svoje emocije. Medicinska briga uvek je na prvom mestu, dok psihološki rad može biti važna podrška.
Možda je zato najvažnije da prestanemo da doživljavamo sopstveno telo kao neprijatelja. Umesto da čekamo da nas bolest zaustavi, možemo naučiti da ranije prepoznamo umor, postavimo granice, zatražimo pomoć i dozvolimo sebi predah.
I da se zapitamo: šta ja zaista želim?
Ne moramo da čekamo da se razbolimo da bismo sebi dozvolili da usporimo. Ponekad je najveći čin brige o sebi upravo to da čujemo svoje potrebe dok još imamo snage da odgovorimo na njih.
BONUS VIDEO: