Ljiljana Stijaković Singh: Indija bez stereotipa

Istok i Zapad nisu geografski pojmovi. To su dve različite orijentacije prema Svetlosti. Svako od nas je, ma gde živeo, Istočnjak ako je okrenut ka duhovnom, ka Ljubavi i Svetlosti. Onaj ko je okrenut ka tami, takmičenju u moći i sticanju pukog materijalnog bogatstva, samoživo otimajući - on je Zapadnjak, ma gde živeo.

Ekonomija mi se učinila kao nekakvo „budističko", srednje rešenje. Sreća je bila da je tih godina na Ekonomskom fakultetu postojao smer Makro ekonomije i na četvrtoj godini predmet Međunarodni ekonomski odnosi. Reč „međunarodni" raspalila je moju tinjajući želju da raširim krila. Odlučila sam se i za diplomski rad iz tog predmeta. „Odnosi Ujedinjenog kraljevstva sa zemljama Komonvelta" bila je tema rada, a tada je jedino mesto sa najvećim obimom potrebne literature bio Institut za međunarodnu politiku i privredu.

Slučaj ili ne, u Institutu je, neposredno po mom uspešnom diplomiranju, bio objavljen konkurs za prijem nekoliko asistenata -pripravnika. Primljena sam i dodeljeno mi je da u grupi za Aziju „pratim", najšire definisano, društveni razvoj Indije. Ne računajući prvi i najduži stipendijski boravak koji je trajao 14 meseci, u Indiji sam boravila još 12 puta, uglavnom u trajanju od po nekoliko meseci. I evo, prošlo je već pet decenija moje ljubavi prema toj ogromnoj, tajanstvenoj zemlji kojoj uzvraćam pokušajima da je kroz prevođenje, izdavanje knjiga i razna predavanja predstavim što većem broju ljudi.

Tako to život ume da „sredi" - da te ono što misliš da ti je hendikep, kao što je bio moj odabir fakulteta koji ne volim, odvede na „livade" čiji te miris i boje neodoljivo privlače, ali i do životnog saputnika, mog supruga Harbađan Singha. Par meseci pre mog povratka sa studijskog boravka u Indiji, 1972. godine, on je bio postavljen za ekonomskog savetnika u ambasadi Indije u Beogradu. Među nama se razvilo prijateljstvo, a zatim i ljubav. Venčali smo se bez mnogo pompe, u jednoj beogradskoj opštini. Imamo dvoje dece, sina i ćerku, sada već odrasle ljude.

Malo je, kažete, jedan život, da se bar delimično upozna taj svet, za nas „zapadnjake" vrlo mističan i neshvatljiv.

Potrebno je nekoliko života da se pošteno upozna jedna od najsloženijih i najizvornijih civilizacija. Indijska kultura zahteva veliku predanost, potpuno otvoren um i duboku posvećenost. To su shvatali mnogi veliki pisci i mislioci koji su crpli inspiraciju sa ovog dubokog izvora. Spomenuću samo Tolstoja, Hesea, Hakslija, Hamvaša, Junga, Voltera, Šopenhauera, Moma... Nažalost, u poslednjim decenijama zapadnjačko znanje o Indiji često se temelji na stereotipnim, najčešće površnim, naivnim i pogrešnim predstavama.

PageBreak

Kakve su žene Indije? Šta je svet Jednote?

Indija je veoma zanimljiva teritorija jer u ljudima podstiče često oprečna osećanja.

Moj doživljaj Indije možda najbolje, a i najkraće, mogu ovako da opišem: Po mnogima postoje dve vrste ljudi; prvi su oni koji su bilo kad i iz bilo kog razloga otputovali u Indiju i doživeli je kao odbojno, po mnogo čemu neshvatljivo mesto u koje ne žele nikad više da se vrate; druga grupa su ljudi koji su doživeli ljubav na prvi pogled, ili su, posle dužeg uzajamnog udvaranja, stekli iskustvo koje je donekle ili bitno promenilo njihovo shvatanje života, sveta i njih samih.

Kao i za sve drugo u životu, putevi su mnogi, kao i načini putovanja, različiti smo i mi putnici, pa otuda i naša doživljavanja istih stvari. Mnogo ljudi jednostavno ne ume drugačije do da sve meri isključivo sopstvenim uskim aršinima.

Pri prvom susretu, moja fascinacija bile su žene Indije. Obučene u raznobojne sarije, stasite, nasmejane, s prelepim kosama i krupnim dubokim očima. Sve je oko mene vrilo i gorelo od boja. Po povratku, bio je maj, začudio me je nedostatak boja na našim ulicama i na odeći ljudi, jer su preovlađivale braon, siva, crna. Indija je šaroliki mozaik ne samo boja, već i oblika, mirisa, zvukova. Raznolika koliko i sam život, stara koliko i sam život. To je zemlja koja ima neverovatnu toplinu, ali i veliku surovost stvarnosti. Danas, kad imam manje poslovnih i porodičnih obaveza, proučavam je i uživam u njoj više nego ikada. Moji boravci u Indiji traju po nekoliko meseci. U sopstvenoj organizaciji obilazim razne krajeve, posebno oblasti južne Indije i to je deset puta jeftinije i uzbudljivije nego kao putnik turističkih agencija.

Pronađite svoj put: 20 indijanskih životnih pravila

Na samom početku razgovora pomenuli ste mi kako vas je Indija naučila onome što se naziva svet Jednote. Kad se eliminiše spoljna manifestacija, različitosti koje po prirodi postoje, svi smo deo Jednog, a ta spoznaja je u biti indijskog filozofsko-religijskog bića.

Sećam se jednog trenutka u prvim danima tog davnog studijskog boravka: sedim u društvu nekoliko novostečenih kolega na jednoj krovnoj terasi, obgrlila nas topla tropska noć i natkrilo nebo prepuno zvezda nabreklih u sjaju, kako je to uvek u blizini polutara. Pijuckamo neizostavni čaj, još sam nova i pomno posmatram, slušam, upijam... Prvo uočavam poneku fizionomiju koja me podseća na nekog od mojih kolega ili prijatelja u Beogradu, a onda doživljavam jednu emociju - uvid: snažan osećaj da u tom trenu mogu da sedim bilo gde na planeti, možda ispod neba meksičkog ili norveškog, okružena tamošnjim ljudima, i da ću najverovatnije prepoznavati lica, ličnosti na isti način kao na toj terasi; da ću se na svakom tom mestu isto osećati - kao kod kuće.

Ovo iskustvo u meni je nepokolebljivo učvrstilo uverenje da su ljudi svuda na zemljinom šaru isti, tj. da ih ima svih vrsta. Kad čoveka sasvim izbliza gledate u oči, šta onda vidite? Vidite li ono što oči okružuje, boju kože, kose, kapu i odelo koje prekriva telo, ili vidite samo svoj odraz u svetlu njegove zenice? Lepo bi bilo da što više budemo ogledalo jedan drugome. Mi smo okean Jednote. Muškarac, žena, belac, Indijanac, Kinez... Ista je Iskra. Oni koji sve stvari vide kao jednake, ne preobraćaju nikoga, ne povređuju nikoga, uči nas pesnik Tukaram.

Nakon odlaska u penziju intenzivirali ste rad na prevođenju knjiga indijskih (ali i azijskih) pisaca.

Prevođenje i pokretanje „Biblioteke Nebo" (više o njoj objavljujem na istoimenoj FaceBook stranici, kao i najave mojih predavanja) je moja velika ljubav i neka vrsta misije kao zahvalnost za sve što mi je Indija pružila. Prva knjiga „Istina Bića", poezija indijskog bhakti pesnika iz 17. veka, Tukarama izašla je 2011. godine. Bhakti poezija se zasniva, kao i sufi poezija, na univerzalnom duhu zajedništva sa Bogom. Tukaramove stihove doživela sam kao ličnu poslasticu duha.

PageBreak

Knjiga "Nebeska sahrana" o istinskoj duhovnosti

Nisam čak mogla sa sigurnošću da procenim da li će njegova reč i misao biti razumljiva našim savremenicima. Dolazio je iz daleka, mereno i prostornim i vremenskim aršinima. Skroman tiraž knjige „Istina Bića" je rasprodat, a ja sve češće srećem ljude koji je maltene stalno nose sa sobom i govore mi koliko su svojih stavova, emocija i problema prepoznali u njegovim pesmama.

Sledeća knjiga, „Molitve i Ptice lutalice", sadrži stihove Rabindranat Tagore, starog znanca naše čitalačke publike. To je izbor do sada neobjavljenih, kratkih stihova i molitvi, i lako dopire do šire čitalačke publike. Uz svo moje beskonačno poštovanje i ljubav prema delima, ne samo književnim, tog duhovnog gorostasa, žao mi je kad vidim da je on jedini indijski pesnik koji je dopro do naših prostora.

Želja da se ne zatvorim u „uski" krug „malene" indologije, dovela je do prevođenja i objavljivanja sledeće dve knjige. Jedna od njih sadrži istinitu priču o tridesetogodišnjem lutanju jedne kineske lekarke, po prostorima tibetanske visoravni u potrazi za sudbinom nestalog supruga, pedesetih godina prošlog veka. „Nebeska sahrana" uvodi nas pod šator nomadske porodice, upoznaje nas sa njihovom mukotrpnom, svakodnevnom borbom za preživljavanje, ali i njihovom doslednošću u negovanju najplemenitijih ljudskih vrlina i iskonske duhovnosti.

Objavili ste i intrigantnu knjigu „Od boginje do smrtnice" - istinitu životnu priču mlade Nepalke, Rašmile Šakje koja je od svoje četvrte do dvanaeste godine bila Kraljevska Kumari Nepala, živa boginja, oličenje boginje Taleđu - zaštitnice doline Katmandua.

U svetu je objavljen priličan broj knjiga o ovom jedinstvenom religijskom fenomenu. Nažalost, u većini su iznete senzacionalističke i uglavnom pogrešne predstave o tom značajnom obeležju nepalske kulture, ali i njihovog društvenog života.

PageBreak

Prvi put bivša Kumari otkriva pravu istinu

Ovo je prvi put da jedna bivša Kumari ispriča pravu istinu o životu iza vratnica palate koja je bila njen dom osam godina, kao i o ceremonijama koje su tako zanimljive turistima a značajne Nepalcima. Potvrda tog značaja je što jedanput godišnje Kumari daje blagoslov kralju, za uspešnost i dugovečnost njegove vladavine. Nepal već neku godinu nije kraljevina, ali na poklonjenje i po blagoslov dolazi predsednik države, jer je uverenje u zaštitničku moć Kumari duboko ukorenjena u svest i duh tog naroda.

To je milenijumima stara tradicija, ne samo u Nepalu, već i na celom indijskom potkontinentu; devica je oličenje moći poštovanog ženskog principa. Činjenica da se Kumari bira samo među devojčicama koje pripadaju Šakja klanu, iz kojeg je potekao i Buda, a da potom oličava hinduističku boginju Taleđu, najrečitije oslikava harmonični suživot ove dve religije u nepalskom društvu: život pun poštovanja prema različitostima, uzajamnog dopunjavanja i tolerancije, skoro sasvim izumrlog širom zemljinog šara.

Rašmila Šakja, nekadašnja Kumari, je svoju autentičnu priču isplela tako da nas uvodi u svet svakodnevice žive boginje, kroz podrobne opise svih važnijih religijskih festivala u jednoj godini, i otresito, slikovito priča o svim svojim iskustvima koja su retka kombinacija nevinosti deteta i moći boginje. Ujedno primerom svog uspešnog školovanja, po povratku u svetovni život (sticanjem fakultetske diplome informacione tehnologije, pa je često nazivaju i „sajber Kumari") opovrgava osude i predrasude prema toj instituciji. „Titulu" boginje, ove devojčice nose prosečno osam godina, od svoje četvrte do dvanaeste, nakon čega se vraćaju svojoj porodici i „normalnom" životu.

Indija odlučila da zaštiti jogu od Zapada: 1500 asana u video bazi podataka predstavlja nacionalno znanje

Verovatno vas mnogi čitaoci pitaju koliko ste lično prihvatili od hinduizma i budizma.

Ja nisam pripadnik nijedne od tih religija, ali ih, kao i svako drugo versko i duhovno opredeljenje ljudi, poštujem. Pokušavam da dokučim ponešto od sačuvanih mudrosti Istoka, zadivljena njegovim stavom prema životu, prihvatanjem onoga što on jeste, sa zahvalnošću za svaki trenutak postojanja i za najmanji dar koji nam donosi. Nikada moja noga nije kročila u neki ašram. Ja sam na prvom mestu istraživač, tragalac za izvornim suštinama Univeruma i čoveka u njemu. Srećna sam što je na moj put došla Indija, ali to je mogla da bude i neka druga drevna kultura.

Vede - ti sveti tekstovi hinduizma koji su najstariji poznati literarni radovi na svetu - u njima je esencija ogromne mudrosti. Jedna od knjiga koju želim da prevedem i priredim je studija o dosegnutim uvidima, iz vedskog i postvedskog perioda, koji su na nivou savremene kvantne fizike, svakako iskazanih filozofskim jezikom. Time se bavi nekoliko indijskih naučnika koji su fizičari, ali i poznavaoci svoje pradavne duhovne baštine.

PageBreak

Najstarija živa religija Džainizam

Područje indijske kulture prebogato je tzv. Temama. Samo neke od tih oblasti pokušavam da donekle podrobnije upoznam: Džainizam, verovatno najstariju živu religiju, koja je izvorište ideje nenasilja, Tantru, filozofiju neraskidivog jedinstva ženskog i muškog principa, prastaro umeće graditeljstva, arhitekturu (držim predavanja o dvema skupinama drevnih pećinskih hramova, Ađante i Elore, koje je UNESCO uvrstio u svetsku zaštićenu baštinu), filozofiju indijske estetike, muziku, mitove i legende - pripovedačko blago, čiji su uticaji dosegli do evropskih bajki, i.... mnogo toga me zanima.

Ni u mladosti nisam ovoliko aktivno radila. Privela sam samom kraju prevod 2000 godina starog tamilskog epa Šilapadikaram, južno-indijske Mahabharate, kako ga nazivaju. Rad na prevodu filozofske poeme „Besmrtno iskustvo Bića", Njandeva, iz 13. veka, je okončan i u pripremi za štampu. Po svom sadržaju, sklopu i izrazu ova poema je mnogo puta ocenjena kao jedinstveno poetsko delo u celokupnoj svetskoj književnosti i indijskoj misaonoj baštini.

Meni je tokom poslednje dve godine ne samo prevođenje, već i neminovno dokučivanje smisla iskaza sadržanih u 800 stihova te poeme, bio slatka muka, toliko da se već sad pitam šta ću raditi kad se to druženje okonča.

Kao i ostatak sveta, i Indija se ekonomski ubrzano razvija. Koliko te promene utiču na njeno „biće"?

Indija je ogromno prostranstvo sa tridesetak saveznih država, sa preko 200 jezika i beskrajno različitim tradicijama. Naravno da se i ona ekonomski, društveno i kulturološki menja, ali ipak čuva korene svoje tradicije. Vi ste mi u jednom pitanju citirali Jungovo uviđanje da je Indus u miru sa svojim bogovima i da je njegov život pun nade, surovosti, bede, bolesti i smrti, a da on, ipak, ima svoju celovitost, punoću, zadovoljstvo i emocionalnu uravnoteženost koja je za nas zapadnjake nedokučiva.

Čak i u savremenoj Indiji, osmeh na licu i neki oreol smirenosti i dalje krasi te ljude. Poznajem mladu ženu koja ima dva fakulteta, ali ne počinje dan bez rituala meditacije i molitvi bogovima čime smiruje svoj duh i priprema ga za novi dan. Jedan broj znamenitih savremenih indijskih mislilaca izričito piše da je približavanje, tj. uzajamno upoznavanje i uvažavanje tzv. Istoka i Zapada neophodno ne bi li se zaustavilo sveopšte obeščovečenje, pogubno za opstanak celokupnog čovečanstva, a posebno uvreženog u društvenim sistemima zapadnih kultura.

Prvi je Vivekananda, veliki indijski mislilac, pozvan krajem 19. veka u Čikago, na Kongres svetskih religija, da održi govor o tome šta i radi čega kulture Istoka mogu da ponude svetu. Sadržaj njegovog govora je i danas aktuelan i sasvim sigurno još potrebniji, kao putokaz ka putu za opštu dobrobit. Ne ostavlja me ravnodušnom to da na Beogradskom univerzitetu postoje katedre za sinologiju i japanologiju, a nema indološke katedre.

Indija je izrodila budizam, filozofiju - religiju koja je sve do Koreje i Japana bitno uticala na formiranje kultura Dalekog istoka i jugoistočne Azije. Preko dvadesetak učenih centara, univerziteta, na kojima su proučavane sve grane prirodnih i duhovnih nauka, bilo je rasuto pre više od dva milenijuma širom Indije, a hiljade učenjaka koji su se tu sticali (iz Avganistana i Persije, pa sve do Kine) ostajali su i po dvadesetak godina prevodeći stare spise sa sanskrita na svoje jezike, i odnoseći u svoje domovine umna blaga nastala na tlu Indije. To nisu priče, to su istorijske činjenice.

Na nama, savremenicima globalnog naučno-tehnološkog razvoja je da spoznamo važnost sopstvenih korena i da iskažemo poštovanje kulturama koje su ih sačuvale. Indija se danas može podičiti da ide dalje. Mali primer toga je da u svetskim razmerama prednjači u proizvodnji telekomunikacionih satelita koji se lansiraju sa jednog poligona u južnoj Indiji. Do sada ih je na stotine lansirano u zemljinu orbitu, a među naručiocima su mnoge razvijene zemlje zapada, Holandija, na primer. Ovo je priča velika o velikoj zemlji, pa je moramo, iako nepotpunu i okončati.

Izvor: Sensa