Duhovni učitelj Dipak Čopra otkriva: da je ljudsko telo sposobno da se isceli od svake bolesti

Da li verujete da je ljudsko telo sposobno da se samo isceli od svake povrede i bolesti?

Na primer, ovo iskustvo koje nas dvoje imamo upravo sada, dok razgovaramo, s pogledom na predivnu prirodu, na okean ‒ to je čulno iskustvo. Ali u isto vreme imamo i mentalna iskustva misli, osećanja, emocija, želja... Gde se iskustva događaju? Najjednostavniji odgovor bi bio da se događaju u svesti. A gde je svest? Na to pitanje je pak vrlo teško odgovoriti; u nauci se ono naziva „teškim problemom svesnosti” (hard problem of consciousness). Svest je bestelesna, nema oblik. Znamo da sve materijalno ima oblik: vaš mozak ima oblik, vaše telo ima oblik, vaše farmerke imaju oblik, baš kao i ovaj mikrofon ‒ sve to ima oblik. Doživljaji pak nemaju oblik, oni se odvijaju u bezobličnoj, bezgraničnoj svesti, a to ste vi. Ako svest nema oblik, nema ni mesto u vremenu i prostoru. Stoga neki od nas veruju da svesnost nije određena ni vremenom ni prostorom.

Kad smo začeti, imali smo svoj oblik kao oplođeno jajašce. Ali doživljaji se ne odvijaju u obliku, nego u bezobličnoj, bezdimenzionalnoj svesti, a to smo mi. Kada to osvestimo, onda vidimo gene koji kreiraju mozak i telo, a nakon toga mozak i telo oblikujemo iskustvima i doživljajima. Geni su skladište iskustava naših roditelja i predaka, a to seže sve do početka života. Svaka misao, svaki osećaj, svaka emocija, znanje i percepcija, lične veze, društvene interakcije, okolina, svaki komadić čokolade i svega ostalog čime hranimo svoje telo, kvalitet sna, stres ili njegov izostanak ‒ sve to je aktivnost u našoj svesti i konstantno modulira naše gene, čak i u ovom trenutku.

Ishranu, disanje, varenje, metabolizam, eliminaciju materija, svet čulnih iskustava (zvuk, dodir, vid, ukus i miris) i naš unutrašnji svet misli, osećaja, emocija, sećanja, imaginacije, kreativnosti, unutrašnje intuicije, znanja ‒ sve to reguliše aktivnost naših gena i mozga. Neuronske mreže sačinjene su od belančevina koje su stvorene iz DNK i RNK, a one su poput fabrika. Naša RNK je fabrika u kojoj se telo oblikuje. Stoga ‒ mi nismo naši geni, mi nismo naš mozak. Mi smo njihovi korisnici, a oni su, naposletku, naše iskustvo svesnosti. Oni su simboli. Mozak, telo, čak i um. Predivna je mogućnost znanja, osećanja, razmišljanja, činjenica da možemo da osetimo svet pomoću svih pet čula. Ceo svemir učestvuje u kreaciji onoga što se događa unutar našeg tela, uma i našeg doživljaja sveta.

U knjizi Super Brain pišete kako život nije sam po sebi dobar, nego da na njega moramo da reagujemo kao da je dobar. Reč je, zapravo, o tome kako percipiramo stvari. Ako naša iskustva i uslovljeni principi ponašanja „boje” naočare kroz koje gledamo svet, kako možemo da ih promenimo kada smo bolesni ili ako nismo zadovoljni svojom stvarnošću?

Svako od nas ima uslovljen um, a to osobu čini osobom. Čim smo se rodili, dobili smo ime, identitet, kulturu, religiju i nacionalnost. Dobili smo, zapravo, izmišljeni identitet u moru bezbroj mogućnosti. Kada se beba rodi, sebe doživljava kao sve ono što vidi, čuje i oseća. Mi joj govorimo kako se zove, pokazujemo joj šta je drvo... I tu se događa podela na subjekt i objekt, a to je veštački. Ne postojimo svemir i ja, jer ‒ ja sam aktivnost svemira. Ali, kao rezultat uslovljavanja ‒ što može da bude delo naših roditelja, edukacije, religije, kulture, naše istorije i ekonomske situacije ‒ mi kreiramo lični identitet. Neki ljudi dolaze iz pozitivno uslovljenog okruženja: njihovi roditelji su ih smatrali darom svemira, božanskom inkarnacijom; govorili su im kako će postići neverovatne stvari.

Takvo „programiranje” utiče na sve ‒ od misli i emocija, preko načina na koji osoba percipira stvari i događaje, do biologije. Ako dete dobija mnogo pažnje, ljubavi, razumevanja, prihvatanja i veselja, to će da rezultira biološkom manifestacijom koja je samoregulišuća, homeostatska i zdrava. S druge strane pak ako dete to prihvatanje, pažnju i razumevanje ne dobija, u njemu se stvara osećaj odvojenosti i straha, koji će naposletku možda da se izrazi kao ozlojeđenost, ljutnja, neprijateljstvo ili tuga, stid, krivica i depresija. To rezultira osećajem odvojenosti. Tako s jedne strane imamo ljubav, a s druge strah.

Ljubav je povezanost sa životom, a strah je odvojenost od njega. Strah je baza svih disfunkcionalnih emocija i remeti homeostazu, odnosno samoregulaciju, pa iz konstantne nelagodnosti polako prelazi u bolest. Sve je više dokaza da nas uslovljavanja oblikuju i pre nego što počnemo da govorimo. To se događa zato što deca reaguju na govor tela, prate pokrete očiju, ton glasa, izraze lica i gestove, i pokušavaju da ih razaznaju. Na nivou osećanja, a ne pomoću reči, pitaju se: Da li je ova osoba nežna i prijateljski nastrojena?

Tako počinju da programiraju limbički sistem u mozgu, onaj koji nazivamo emocionalnim mozgom. On je povezan s endokrinim sistemom, hipotalamusom, hipofizom, imunim sistemom i svim ostalim. Upravo zato je emocionalna trauma početak bolesti i datira iz sećanja u ranim fazama života.

Možemo li to da ispravimo? Možemo. Najpre moramo da postanemo svedoci svojih misli, osećanja, emocija i opažanja. Ne mislim pritom da moramo da se trudimo da budemo pozitivni. Pozitivni ljudi deluju razdražujuće, jer to izgleda veštački. Treba da učimo kako da budemo svedoci unutrašnjeg sveta, senzacija, slika, osećanja i misli, i da pitamo sebe zašto se držimo određenih uverenja, poput na primer: nisam dovoljno dobar; nisam dovoljno atraktivna i sl.

Sva ta ograničavajuća uverenja su naučena i programirana u našoj svesti pre nego što smo naučili samostalno da mislimo. Čak 99,9 odsto ljudi nikada ne razmišlja samostalno, nego recikliraju tuđe misli – one unutar svoje kulture i društva. To je poput društveno uslovljene hipnoze. Tako je većina programirana i to vodi do predvidljivih ishoda ponašanja, razmišljanja i, na kraju, biologije.

Rekao bih da su ljudi u 99 odsto slučajeva biološki roboti koji su uslovljeni za dobre i ne tako dobre stvari, za patnju ili radost... Smatram da bi idealna situacija bila da nismo uslovljeni ni za dobro ni za loše, nego da smo samostalni: da odemo mnogo dublje u sebe, u polje čistih potencijala, beskrajnih mogućnosti i kreativnosti, ljubavi, radosti, saosećanja, mira i staloženosti.

Iz te pozicije možemo da činimo izbore koji su najprikladniji za nas i naš biološki sistem u svakom trenutku. A ako to moramo da planiramo, to je još jedan oblik uslovljavanja, misli, programiranja i stresa koji iz toga proizlazi. Pravi izbor u pravom trenutku i u pravoj situaciji događa se bez otpora i anticipacije, bez žaljenja.

Možemo li do dubljih delova sebe dopreti pomoću meditacije?

Možemo. Postoji mnogo vrsta meditacija, a među njima su i one koje uključuju samorefleksiju. Sedite u tišini i upitate sebe: Ko sam ja? Ne znate odgovor, ali ako nastavite da postavljate isto pitanje, shvatićete da onaj ko ste vi zaista vi nema ime i oblik, nego je samo svesnost. Postoje i drugi oblici samorefleksije, kao što je, na primer, postavljanje pitanja: Šta ja želim? jer većina ljudi nešto radi, a ni sami ne znaju zašto to čine, bilo da je to zarađivanje novca, trgovanje na berzi ili kupovina vile ili jahte. Većina zapravo ne zna zašto nešto radi.

Čine to jer to rade drugi ljudi. To je svojevrsna trka u konformizmu: Kako mogu da se prilagodim bolje od svog komšije? To je ponovo reakcija biološkog robota. Stoga se morate upitati: Šta ja zaista želim? Šta je moj stvarni smisao? A to vas vodi do trećeg važnog pitanja: Na čemu sam zahvalan/zahvalna?, i poslednjeg: Šta je moja svrha? Mislim da na ovaj svet nismo došli da bismo kupili jahtu ili privatni avion pa da to bude naša ostavština. Na ovaj svet smo došli da bismo saznali ko smo zaista, stoga je samorefleksija odličan oblik meditacije.

Postoje i oblici meditacije koje nazivamo samopreispitivanjem. Takva meditacija nam pomaže da preispitamo svoja verovanja jer svako verovanje je misao. Verovanja su prikrivanje nesigurnosti. Bilo da verujete u boga ili u anđele, uvek je reč o zataškavanju. Ako bih vas pitao verujete li u struju, rekli biste da ne morate da verujete jer znate kako ona pokreće ovaj mikrofon. Takođe mogu da vas pitam da li verujete u gravitaciju. Ako je bog stvaran, ili bilo šta drugo, onda vera nije potrebna. Potrebno je iskustvo i znanje. Stoga, morate da preispitate svako uverenje, pa tako i ono da ste vi telo, um ili ličnost.

Treći oblik meditacije je ono što danas zovemo terminom mindfulness, što je neadekvatna reč, jer pri meditaciji ne koristimo um, nego praktikujemo svesnost. Ta svesnost je bez etiketiranja, osuđivanja, evaluiranja, analiziranja, samo osvešćivanje. Osvešćivanje misli ili tela nije misao, to su jogijske tehnike. Možete da vežbate osvešćivanje tela i njegove suštine, srca, jetre, bubrega...

Ono što se u jogijskoj tradiciji naziva pratyahara mi nazivamo intercepcijom. Percepcija je kada doživljavamo svet, a intercepcija je kada doživljavamo ono što se događa unutar nas, a tada osvešćujemo mentalni prostor, misli, osećaje, emocije i imaginaciju. Dakle, to nije imaginacija, nego osvešćivanje imaginacije, osvešćivanje znanja, osvešćivanje ličnih i društvenih odnosa, svog odnosa s okolinom, sa svemirom.
Postoji i transcendentalnost, za koju se najčešće koriste tehnike mantri.

Mantra je zvuk koji se takmiči s našim mislima i na kraju nas dovede do mesta na kom nema ni misli ni mantre, gde smo ostavljeni s čistom svesnošću. Ove tehnike praktikujemo da bismo došli u dodir sa svojim jezgrom, dubokom svesnošću koja se u duhovnim tradicijama često naziva dušom. Ali opet, kada koristimo reč duša, to u ljudima budi očekivanja. Zamišljaju je kao nekog duha unutar tela.

Ali tamo nema duha, reč je samo o dubokoj svesnosti bez koje ne bi bilo doživljaja sveta, tela, uma ili bilo čega drugog. Za doživljaje nam je potrebna svesnost. Svesnost, duh, duša, pa i bog ‒ reči su koje se vrlo često koriste jer je čovek stvorio mnoštvo interpretacija. Najbolje je reći: naša suština, središte (core being) u kom se rađaju i događaju svi doživljaji i iskustva.

Kada to razumemo, možemo da vidimo da se tamo nalazi baš sve. Svesnost i njene aktivnosti su modulacije; modifikovani oblici protočnosti i uzbuđenja koje nazivamo um/telo/svemir (mind/body/universe). Na tom nivou, svi smo kreatori svojih doživljaja i nemamo potrebu da se brinemo o izlečenju, bolestima i sličnim konceptima. To su sve koncepti, jer je i telo samo po sebi koncept.

Izvor: Sensa