Kad iz Beograda krenete Ibarskom magistralom i skrenete u selo Vranić, nakon pet kilometara stižete u slikovit, brežuljkast zaselak Jasenak i jedan mali raj kao sa razglednice, stvoren vrednim rukama bračnog para Stanić, a u koji se nedavno doselio i njihov sin Petar sa suprugom Majom.
Petar kaže da je on druga generacija povratnika na selo. Njegov otac, rođeni Beograđanin i projektant u Energoprojektu, pre 25 godina se iz zdravstvenih razloga i žudnje za mirom, sa suprugom doselio na ovo njeno porodično imanje gde su zajednički, od jednog hektara zakorovljenog kukuruzišta, svakodnevnim radom stvorili imanje koje može biti uzor okolnim seljanima.
Sa Petrom smo proveli prekrasno letnje popodne u hladovini raskošne lipe, jednog od mnogobrojnih stabala zasađenih kada su bili veličine olovke. Uz domaće sokove i mama Ljiljinu savršenu proju, zanimljiv razgovor je potrajao skoro do sumraka.
„Pola života proveo sam menjajući boravišta. Zbog očevog posla dosta smo putovali, a najduže smo živeli u Alžiru. Završio sam turizam, a zatim godinama radio u korporativnom sektoru kao menadžer prodaje i inovacija. Takav život mi je bio izazovan i prijatan sve do prelomnog reza, kada sam pre 15 godina nakon mobilizacije proveo šest meseci na albanskoj granici i vratio se kao promenjen čovek. Znao sam da me kancelarija više neće videti.
Kako početi život na selu...
Naredne četiri godine, kao freelancer, bavio sam se pozicioniranjem malih preduzeća na tržištu, reklamom i prodajom, a zatim sam se odselio u Portugaliju i tamo živeo sedam godina.
Oženio sam se, dobio sina i uglavnom vodio lokale na moru. Ogroman stres kroz koji sam prošao postepeno se gasio, ali je počela da se budi želja da se vratim u svoju zemlju.
Stalno sam bežao u divljinu dok se nisam zapitao zašto ja to radim kad me u mojoj zemlji čekaju divno imanje i moji roditelji. Supruga je izabrala da sa detetom ostane, a ja sam se vratio. Nešto kasnije sam upoznao Maju (moju sadašnju suprugu) sa kojom delim slične stavove u vezi sa mnogim važnim pitanjima i koja, takođe, sanja o životu na selu.
Ona radi kao ekspert za pitanja socijalne zaštite u agenciji Food and Agriculture pri UN u Rimu i posao je povremeno vodi na terene, pa smo zajedno otišli u Gambiju gde smo u dva navrata proveli dosta meseci."
Naš sagovornik kaže da je oduševljen Gambijom, malom državom naseljenom veoma siromašnim ali neiskvarenima ljidima, obdarenim duhom i vedrinom.
„ Boravio sam u selu u kome deca beže jer nikada nisu videla belog čoveka. Oni ne znaju ni kako krompir izgleda. Žive danima od šake kikirikija i korenja. A ljudi su lepi i vredni. 'Usvojio' sam devetočlanu porodicu, pa sam ih pomalo učio baštovanstvu i iskopao im bunar, ali Maja je bila pozvana nazad u Rim pa smo se vratili.
Ona će tamo biti do septembra, a ja sam se doselio na imanje i ovde ćemo trajno ostati. Pored poljoprivrede, bavim se i web dizajnom što se može raditi online, a Maja je takođe slobodnjak i mnogo toga može za FAO raditi preko mreže, osim što će povremeno imati višemesečne terene. Oboje smo zasićeni putovanja i puni raznih planova za ovo imanje na kojem imamo dve manje montažne kuće - sasvim dovoljno za nas četvoro."
Šta znači sistem solidarne organske poljoprivrede...
Dolazak na selo za Petra je ne samo izbor načina života, već i socijalni eksperiment koji će okupiti zainteresovane proizvođače i potrošače zdravih proizvoda sa sela.
„ Ljudi na selu dosta rade, ali nisu povezani i slabije prate nova znanja i naučna dostignuća, dok su mlađi zaboravili i ona stara znanja svojih predaka. Zaista sam bio začuđen kad sam otkrio da je čak i kompostiranje zaboravljeno, već se daje novac na veštačko đubrivo koje dugoročno oštećuje zemlju.
Zaljubljen sam u prirodu, ona mi je potrebna, volim zdravo da se hranim (ili bar da znam šta jedem), a imam veliki krug prijatelja sličnih sebi koji takođe žele da unesu neke promene u život. Za sada je to dvadesetak porodica i oni ovde često dolaze i pomažu da ova ideja zaživi. Naš cilj je razvijanje sistema solidarne organske poljoprivrede koji je u svetu vrlo raširen.
Ovo je samoodrživ, ekološki i socijalno odgovoran projekat. Sebi i suseljanima ćemo omogućiti dodatni redovan prihod, a većem broju građana redovnu isporuku zdravih proizvoda na kućna vrata. Suština je u tome da ljudi znaju kakvu hranu jedu i da povremeno provedu prijatan i koristan dan van grada u zdravom radu i druženju.
Moj posao je takav mogu da iznesem laptop na drveni sto ispod lipe i da radim. Pošto sam ovog proleća proširio povrtnjak i dovršio sistem navodnjavanja, planiram da već iduće godine obezbedim snabdevanje pedesetak porodica sa petnaestak vrsta organski gajenog voća, povrća i začinskog bilja, zatim džemovima, sokovima, ajvarom, turšijom, vinom, a postepeno ćemo uključivati i okolna domaćinstva pošto svako ima neke viškove za prodaju (brašno, koštunjavo voće, med, jaja, mleko i mlečne proizvode), a mi ćemo im uštedeti troškove odlaska na pijacu. Mnoge žene iz sela mogu zaraditi proizvodnjom zdravih domaćih prerađevina i turšija. Pored toga, želimo da pomognemo socijalno najugroženije kategorije time što ćemo deo proizvoda poklanjati ustanovama koje se bave zaštitom dece i odraslih, kao i pojedicima."
Solidarnost i ljubav prema prirodi
Kad smo dogovarali naš dolazak, Petar je upravo bio stigao sa višečasovne mobe kod jedne bake u komšiluku gde je obrao dudinje za sirupe i džemove.
„Solidarnost je na selu vekovima bila način opstanka i normalan pristup životu. Zašto da neko voće pripadne ako ja imam snage i nađem vremena da ga oberem, pa imamo za obe porodice? I trampa viškova je sjajno rešenje za dobar život.
Ne vidim razloga za žurbu i strah. Imamo povrtnjak od četiri ara, plastenik, voćke, vinograd, a pola hektara smo zasejali žitaricama za hleb i ishranu koka. Izazovno je da vidimo mogu li ovakvi odnosi da funkcionišu, a ja ću u ovu ideju uložiti sva svoja znanja koja imam iz oblasti marketinga."
„Osmislili smo brend Vranić Organić koji, za sada, okuplja desetak kooperanata, a iduće godine ćemo krenuti sa ozbiljnim targetiranjem ne samo potencijalnih potrošača već i ljudi koji su zainteresovani za dopunsku zaradu radom na našem i okolnim imanjima. Već sam nabavio staklenu ambalažu i etikete za proizvode i počeo internet prezentaciju. Mnogo se trudim da zainteresujem komšije za ovu ideju i vide se mali pomaci u načinu razmišljanja. Ja sam mnogo puta počinjao iz početka i zato verujem u sebe, ali ljudi su dosta pasivni i sumnjičavi."
„Ne možemo povrćem i voćem da zadovoljimo baš sve potrebe svojih kupaca, ali će se kooperacija širiti. Uz to, imamo i izvanredne resurse u prirodi - drenjine, trnjine, koprive, dudinje, kupine, lekovito bilje, šipurak... Dovešćemo gljivare da nas vode u berbu i ženu koja se odlično razume u samoniklo bilje, pa ćemo i njega da prerađujemo.
Hiljadu ideja čovek dobija kada se prepusti sa poverenjem, a tada i potrebni ljudi počnu da vas pronalaze. Na imanju mogu da se ostvaruju raznorazni projekti, a možda kasnije i seoski turizam. Srne nam ulaze u imanje, zečevi trčkaraju naokolo, imamo podstanara fazana koji nam peva i druži se sa našim kokoškama... Nabavićemo patke i guske da kljucaju insekte po dvorištu, a i nekoliko koza."
Iako je imanje povezano na struju i vodu, Petar je zagovornik obnovljivih izvora energije i ima velike planove po tom pitanju.
„Energetska nezavisnost je baza samoodrživog života. Napravićemo postrojenje za proizvodnju bio gasa koji će nam u velikoj meri zameniti električnu energiju za grejanje kuće i plastenika. Planiram i izgradnju vetrenjače jer ovde neprestano, 300 dana godišnje, pirka vetar."
Smejala sam se kada je Petar na svom FB profilu napisao da je potrebna pomoć za vikend, ali da se ne javljaju „seka Perse".
„Mnogo naših prijatelja je načelno očarano idejom da provedu poneki dan u zdravom radu i druženju, ali uglavnom nemaju predstavu da se ovde poslovi ne mogu odlagati dok popijemo još jednu kaficu.Treba i uživati, ali isplaniran dnevni posao ne sme da čeka.
Lenjost duha je opasnija od lenjosti tela...
Ljudi se žale iz svog ugla na cene poljoprivrednih proizvoda, a nemaju pojma koliko rada se ulaže u proizvodnju zdrave hrane, gde si opet zavistan od neba i prirode. Srećom, internet nudi preobilje informacija ljudima koji žele da uče. Sad sam pronašao neki fantastičan ruski prirodni preparat za prskanje lisnatog povrća. Stalno mi dolaze ljudi iz sela da vide šta ja to radim, pa me čak i dvogledima kibicuju.
Pričamo kako ljudi mnogo lakše odlučuju da se bore protiv sistema nego da počnu postepeno sami sebe da menjaju. Mnogo energije trošimo dokazujući sebi i drugima kako i zašto nešto ne može da se uradi.
Ovde je problem što su nas uništavali ratovi, iskorišćavale svetske sile, u komunizmu nismo naučili da cenimo rad i privatnu svojinu, a danas nas satire burazerska i stranačka ekonomija. Obrazovanje nam je zastarelo. Prošli smo kroz razne vlasti i tranzicije, a nikako da ugledamo svetlo na kraju tunela. Nećemo ga ni videti sve dok očekujemo da nam bilo ko spolja učini život lepim. Svako treba da preuzme svoj deo odgovornost i za stanje u kojem živi, počevši od najbanalnije situacije kad baciš ambalažu kroz prozor kola a onda vidiš smetlište u prirodi, pa kažeš: Mi smo baš stoka.
Nijedan čovek se ne rađa sa civilizovanim navikama, već ih društvo forsira nagradama ili kaznama. Mi bahato potrošimo 300 litara vode za tuširanje, a gledao sam kako deca u Africi masovno umiru jer piju zagađenu vodu. Ulazimo u auto da se prevezemo jedan kilometar, svaku sobu smo opremili klimom, mazimo sebe na sve moguće načine i gubimo otpornost, pa onda kupujemo skupe lekove da se lečimo, decu trujemo hemijom od malena, svaki potrošač u prodavnici uzme deset kesa uz nekoliko artikala.
Lenjost duha je opasnija od lenjosti tela jer može mnogo više štete da nanese, naročito kad nalazi opravdanje u izgovoru da ionako ništa ne možemo da promenimo. I onda svi sedimo ispred svojih monitora i zgražavamo se, cinično komentarišemo, lajkujemo neke peticije, sažaljevamo ljude kojima je nanesena nepravda i verujemo da smo dobri ljudi jer smo uradili sve što možemo. Ne. Moramo ustati sa stolice, moramo pružiti konkretnu, makar minimalnu, pomoć onima koji nemaju ili nisu u stanju sebi da pomognu. Ja sam pristalica aktivnog odnosa prema životu.
Pre neki dan sam otputovao u Kragujevac da ponudim pomoć čoveku kome su uzeta deca jer je siromašan. Pomozimo starijima, počistimo oko svog solitera, uključimo se, povežimo se, pravilno vaspitavajmo dete, brinimo bar o svojim roditeljima ili baki. Naše malo za nekog je mnogo. Ne postoji nemoguće. Postoji samo ono što se još nije desilo. Nemoguće je prazna reč, izgovor, ništa. Jedan mali korak može da inicira veliku promenu u nekome ili nečemu. Ako posmatram iz ugla organske poljoprivrede, jedna mala kooperativa neće nahraniti sve građane, ali možda može inspirisati stotine drugih da krenu nekim sličnim putem. Promenićemo ovaj svet tek kada shvatimo da se i naše najmanje delo računa i da zato ceo svet zavisi od mene, tebe, svih nas i naših koraka."
Kada saznaju da Petar ustaje između četiri i šest i da je neprestano aktivan do iza ponoći, mnogi se zapitaju da li tu, osim mnogo rada, ima uopšte i nekog uživanja.
„Odgovor zavisi od toga kako ljudi vrednuju svoje vreme. Naporno radim i učim, ali imam viziju i verujem u nju, pa uživam u svakom trenutku. Grad ima svojih prednosti ali on vam ždere vreme i zdravlje jer provodite sate zaglavljeni u saobraćaju, dišete nezdrav vazduh, zagađeni ste negativnim informacijama i drhtite pred poslodavcem.
Ljude za grad ne vezuju samo poslovi, već i navike, strahovi, inercija, nedostatak ideje, nepoznavanje prirode... Bilo bi bržih pomaka kad bi država obezbedila bar dobru infrastrukturu i kredite za one koji žele da se nasele na selu. Umesto toga, izdvaja se mala klasa ekstrabogatih, a svi ostali životare. Mnogi se zatvaraju u samonametnutu izolaciju.
Borimo se za neke svoje lične male interese, ali dugoročno je mnogo važniji zajednički interes jer je onda i pojedinac mnogo bezbedniji, kreativniji i korisniji društvu. Napredni pojedinci čine napredno društvo. Čovek nije izolovano ostrvo, osim ako ne živi u isposnici. Sve što se jednom čoveku događa oseti se u njegovoj bližoj okolini na ovaj ili onaj način, jer se i sreća i nesreća akumuliraju."
Kao osoba koja prati tehnološke inovacije i svetske ekološke trendove, Petar veruje da Srbija ima mnogo potencijala u iskorišćavanju prirodnih resursa i zdravih energija.
„Mi smo poljoprivredna država obdarena dobrom zemljom, vodenim i rudnim bogatstvom i na tome nam mnogi mogu zavideti. Napuštene plodne zemlje i pašnjaka ima na svakom koraku. Ne ugožavaju nas uragani, ogromne snežne padavine, škorpije, lavovi, otrovnice... Obnovljivih energija imamo u izobilju, kao i najveći rudnik kvarcnog peska u Evropi. Samo kad bismo rešili da uložimo u postrojenja za preradu gradskog i poljoprivednog otpada - mogli bismo da grejemo sva domaćinstva. Turistički potencijal, naročito banjski i seoski, jedva da koristimo.
Pored svega ostalog, možemo da gajimo konoplju svuda i da od nje proizvodimo plastiku, papir (da poštedimo šume), razne tkanine i građevinski materijal. Energiju vetra nismo ni počeli da iskorišćavamo, a neke evropske zemlje samo vetrom zadovoljavaju energetske potrebe. Ja sam to mnogo proučavao, jer pratim tehnološke novitete. Džeremi Rifkin, ekonomista koga veoma poštujem, kaže da je prošlo vreme velikih industrijskih giganata u Evropi i dolazi vreme kada će zdrava hrana i voda biti prioritet svake zemlje. Kada bismo se tom programu zaista ozbiljno posvetili, kao što bi Evropa mogla da hrani pola Afrike, tako bi Srbija mogla da hrani pola Evrope."
„Moji dani su savršeni. Ustajem u zoru, popijem kafu u bašti, proverim mejlove, nešto pročitam, doručkujem, i onda krenem u jednu od stotinu akcija koje me čekaju. Hvala bogu posla ima neprestano i svaki dan je drugačiji. Sada smo započeli mnogo projekata u isto vreme, pa ima malo tenzije i mnogo ljudi mi dolazi, što poslom, što prijateljski, ali sve će se to polako uhodavati. Roditelji su mi, srećom, još uvek radno aktivni iako je otac napunio osamdeset.
Prezadovoljan sam svojim životom, a kad se Maja vrati biće još lepše. Svaki dan steknem neko novo znanje ili veštinu. Svašta sam naučio od moje mame i starijih žena u selu. Ja sam pažljivi slušalac i volim da spajam tradicionalna i moderna znanja i veštine. Ukratko, ja sam srećan čovek."
Izvor: Sensa