Ansambl Divanhana: kako zvuči moderan sevdah

Sevdalinka je bosanska narodna pesma iz gradske sredine i predstavlja jedinstven muzički izraz u Bosni i Hercegovini sa dugom i bogatom tradicijom. Sama reč „sevdalinka" nastala je od arapske reči „sawda" što znači crna žuč. U turskom jeziku se ovaj pojam veže za melanholiju, dok u bosanskom jeziku pojam „sevdah" označava čežnju, ljubavni žar i ljubavni jad.

Svoju ovogodišnju turneju Divanhana je otpočela martovskim koncertom u Beogradu, u Kolarčevoj zadužbini, nakon čega ih čekaju brojna gostovanja širom Evrope.

Svoju prepoznatljivost gradite obradom tradicionalnih pesama na autentičan, moderan način i u tom procesu koristite fuziju različitih muzičkih žanrova. Da li je teško „obući" staru melodiju u novo ruho ili je možda teže „obući" novu melodiju u stari zvuk?

Ideja benda Divanhana od samog početka delovanja je bila ništa drugo nego tradicionalnu muziku zemalja Balkana približiti samima sebi, pa tek onda konzumentima pomenute. Ako kažemo da danas stojimo na istom mestu, onda je nekako logično da je naša muzika rezultat fuzije različitih muzičkih stilova. Sedam članova benda različito pristupa muzici, različito oseća i svako je zaintrigiran različitim stilovima, pa otuda rezultat „oblačenja" stare melodije u novo ruho. Nekako, gledajući iz naše perspektive, mi činimo i jedno i drugo: oblačimo staru muziku u novo, a ujedno i novu u staro ruho. Kada uđete u naš studio gde svakodnevno vežbamo i stvaramo, imate jedan natpis gde stoji: „Respect everybody's feelings and treat everyone equally" , što ukazuje na to da svi daju svoj maksimalni kreativni doprinos u ono što iz naše male fabrike muzike izađe na površinu.

PageBreak

Šta znači Divanhana, a šta naziv prvog albuma

Bosanske sevdalinke su zajednička ljubav svih članova benda i one predstavljaju bazu iz koje je Divanhana gradila svoj put.

Da li ćete se i u budućnosti oslanjati na sevdalinke kao jedan od glavnih izvora inspiracije?

Ako se vratimo nazad kroz vreme, videćemo da su se mnogi veliki kompozitori vraćali tradicionalnoj muzici i iz nje crpeli inspiraciju. Setimo se „Ruske petorke" ili Debussyjevog bega od Wagnerovskog stila, zatim Liszta, Smetane i njegove „Vlatave". Svi su oni svoju utopiju tražili u tradiciji i tu pronalazili smiraj. Vremenom su se te granice pomerale, pa su se putem moderne klasične muzike sa početka 20. veka, preko napretka tehnologije, logično i prirodno ideje i stilovi mešali, te smo za rezultat danas dobili mnogo muzike bez DNK-a. Sve je to prirodno, ali upravo zbog velike pomešanosti muzičkih stilova i svega genijalnog što svakim danom na površinu izvire, Divanhani ostaje da iskrenu inspiraciju crpi iz svoje tradicije - sevdalinke.

Portugal se uzima kao postojbina muzičkog žanra „fado" koji izražava osećaje čežnje, tuge i ljubavi, dok je u Bosni taj isti koktel emocija predstavljen kroz pojam i fenomen „sevdah". Da li postoji šansa da i sevdalinke dožive svoje svetsko priznanje kao i fado, i šta se može uraditi po tom pitanju?

Definitivno da. Kao što pomenuh ranije, preko izdanja našeg novog albuma od strane svetskog izdavača, sevdah lagano korača ka Evropi i svetu i postaje deo velike porodice svetske muzike, gde su odavno fado, flamenko i mnogi drugi svetski muzički žanrovi. Svakako tu ne bismo smeli zaobići Amiru Medunjanin koja ima, ako se ne varam, već tri izdanja za svetsko tržište i vrlo uspešnu saradnju sa isto tako svetskim pijanistom Bojanom Zulfikarpašićem. Tu je i Damir Imamović koji sada u aprilu izdaje album za Glitterbeat, jednu od najboljih world music izdavačkih kuća. Sve to upućuje na činjenicu da sevdah postaje nezaobilazan žanr na repertoaru festivala, klubova, pozornica, pa i medija širom sveta.

Da li možete otkriti kako je došlo do toga da bend nazovete Divanhana?

Bosanski jezik obiluje rečima turskog porekla koje su na našim prostorima poznate pod nazivom „turcizmi". Svakako da je i reč Divanhana jedan od mnogih turcizama koji se koriste u našem jeziku. Divanhana izlazi iz reči „divan" (tur.) i označava: veće, selo, razgovor, (otuda divaniti = razgovarati). Kao što vidite, dodajući tome izraz „hana", divanhana je oduvijek bila mesto gde se ulazilo u svet ili vraćalo nazad (deo stare bosanske kuće). Po tome, divanhana je, u stvari, ulaz u svet, ali i deo nečeg vašeg, gde ako želite možete podeliti ono što imate ili se zatvoriti od ostalih!

Na reč Divanhana prvi put smo naišli u knjizi Meše Selimovića „Tišine" i prvim susretom nas je očarala. U suštini, bend se u početku svog delovanja, na prvim probama, okupljao u jednoj sobici u kojoj je divanio, razgovarao i razmenjivao prve kreativne ideje. Reč Divanhana je svim svojim značenjem obuhvatala celokupnu suštinu našeg kreativnog delovanja.

Vaš najnoviji album zove se „Zukva", što je naziv za autohtonu vrstu jabuke koja raste u Bosni i poznata je po jakom korenju. Šta ste želeli da poručite ovim nazivom?

Koja je uloga optimizma, a koja pesimizma u životu...

Zukva je vrsta kisele jabuke koja raste u Bosni i Hercegovini. Jakog je korena, sitnih plodova i krivudavog stabla. Ne može se presađivati, ali se na nju uspešno kaleme različite vrste jabuka. Bosna i Hercegovina ima jake istorijske i kulturne korene, uvek se mogla pohvaliti brojnošću „ljudi od nauke i umetnosti". Njena tradicija je, pri tom, često kalemljena. Kao što se na zukvu kaleme druge sorte jabuka da bi bolje rađale, tako su u Bosnu i Hercegovinu prodirale razne kulturne tradicije. Kao što zukva daje odlične rezultate kad se kombinuje sa drugim vrstama, tako i naša sevdalinka daje dobar rod kada se njen jak, tradicionalni koren, osveži jednako snažnim muzičkim pravcima.

Crpeći inspiraciju upravo iz zukve, kao svojevrsnog simbola jakog korena istorijske i kulturne baštine Bosne i Hercegovine, nastavljamo putovanje zemljama Balkana, sakupljajući u svoj ranac, notu po notu, bogatu muzičku baštinu naših naroda, kao sitne plodove jabuke. Na svom krivudavom putu, kao stablu zukve, susrećući ozarena lica ljudi različitih tradicija i kultura, kalemismo svoj muzički izražaj njihovom bisernom unikatnošću, bruseći ga u oblik koji je sada tu pred vama.

Do kakvih ste saznanja došli istražujući tradicionalnu muziku na prostoru Balkana? Koji regioni su povezani sličnostima, a koji se razlikuju u odnosu na ostale?

Zaista smo održali mnogo koncerata širom Balkana i, u suštini, još uvek na ovim prostorima uveliko odjekuje eho nekada nam zajedničke države. Ljudi su povezani i deli ih ista, ili vrlo slična, i usko vezana tradicija. Neretko nailazimo na publiku koja plače uz sevdah, smeje se uz njega, upija svaku njegovu oporu notu, a nema nikakve povezanosti sa Bosnom i Hercegovinom, osim one sa sevdahom.

U Slavoniji smo naišli na ljude koji sviraju tradiciju svojih prostora toliko strastveno da smo ih zvali da učestvuju na našem novom disku. Isto tako u Beogradu smo sreli violinistu Filipa Krumesa koji je u našu muziku udahnuo zvuke nekada zlatnog doba sevdaha iz 70-ih godina, kada su neki od najlegendarnijih sevdah snimaka nastajali upravo tu, u Beogradu. Svirali smo i sa makedonskim trubačima, sa kraljem nove generacije trubača Džambom Aguševijem. I njih smo nekako ukomponovali na novom albumu. Sreli smo ljude iz Dalmacije, Vojvodine, Vranja... Svi smo mi nekako vrlo usko povezani, te mi se čini da bi spajanjem svih tih silnih emocija naših krajeva došlo do jedne eksplozije koja bi za sebe stvorila jedan zaseban svemir.

Izvor: Sensa