Da li telepatija postoji ili umišljamo? Blizanci je osećaju, mnogi u nju sumnjaju, evo šta kaže nauka

Kada bismo mogli da prenesemo svoje misli nekom drugom ili kada bismo mogli da čitamo misli drugih i znamo o čemu razmišljaju – to bi bila telepatija. Nauka još mnogo toga ima da objasni, ali činjenica je da nema pouzdanih dokaza za postojanje telepatije. A da postoji, to bi sigurno oborilo mnoge prirodne zakone koje poznajemo. 
Skeptici tvrde da nema dokaza za telepatiju. A dokazi postoje. Kontroverza leži u kvalitetu tih dokaza. Istorija parapsihologije je istorija neispunjenih želja. Kao da su nadohvat ruke, ali uvek izmaknu.

Jedna od njih jeste vidovitost, ideja da neki ljudi imaju sposobnost da znaju o budućim događajima pre nego što se dogode. Druga vrsta ekstrasenzorne percepcije su takozvani psihičkih detektiva koji kažu da znaju gde će telo biti pronađeno ili da znaju ko je izvršio ubistvo iako očigledno nemaju načina da to saznaju preko svojih normalnih čula. A sama telepatija je navodna sposobnost direktnog kontakta um-um.

Poznato je da su mnogi ljudi iskusili ili bili svedoci telepatije, međutim u pitanju je bila jedna vrsta mađioničarske veštine, takozvani mentalizam – koji je u suštini prevara i obmana. To je veština koja prevarantima donosi korist, a dobra je i kao zabava. Ipak, kada je u pitanju ono što bi neko mogao da protumači kao pravu telepatiju, često se navode dokazi iz života. Na primer, mnogi ljudi govore o telepatiji blizanaca, posebno identičnih blizanaca. Smatra se da oni imaju neku vrstu posebne psihičke veze, tako da, na primer, iako su geografski udaljeni, i ne znaju šta onaj drugi radi, ali odjednom jedan oseti neku vrstu bola, da bi se ispostavilo da je u tom trenutku drugi doživeo nesreću.

Profesor Frenč napominje da to ostavlja jak utisak na ljude koji to dožive, i ima dubok uticaj na njih, ali da to zapravo ne nudi nikakav naučni dokaz.

Ono što nauka zna je da mozak radi na osnovu elektrohemije. Znamo da postoje električni impulsi u mozgu između neurona, i znamo da možemo da snimimo EEG sa površine kože glave. Ali u situacijama opisanim sa blizancima znači da ne postoji mogućnost da se prikupe ti impulsi sa bilo koje udaljenosti.

Kako je telepatija testirana u prošlosti

Tridesetih godina 20. veka počelo se sa sistematskim studijama velikih razmera. Pionir u ovoj oblasti bio je prof. Džozef Benks Rajan sa Univerziteta Djuk, utemeljivač parapsihologije, koji je verovao da svi imamo neku vrstu ekstrasenzornih sposobnosti, ali da je poterebna neka vrsta velikog uzorka da bi se to dokazalo.

Rajn je prvi počeo da koristi Zener kartice, koje je za potrebe istraživanja konstruisao psiholog Karl Zener. U pitanju je špil od 25 karata sa pet različitih simbola na njima – krug, kvatrat, tri talasaste linije, plus i zvezda – i pet karata sa svakim od znakova unutar špila.

Karte se izmešaju i okrenu licem prema dole. Kada se ispituje telepatska sposobnost, jedan ispitanik uzima jednu po jednu kartu i pokušava da telepatski prenese tu informaciju drugom ispitaniku, koji treba da zapiše koju kartu vidi njegov par. Kada se iscrpi ceo špil karata, gleda se koliko je bilo pogodaka.

Verovatnoća da se slučajno pogodi je oko pet karata, a sve preko pet pogodaka se smatralo kao dokaz da se možda nešto dešava, a ne da je samo puko nagađanje.

Međutim, jedan od problema je što je sa takvom vrstom eksperimenta nemoguće razlikovati da li je u pitanju telepatija, u smislu kontakta um-um, ili možda vidovitost, ili prekognicija. Rajan je tvrdio da je postigao neverovatno značajne rezultate, ali drugi istraživači uglanovm nisu uspevali da ih ponove.

Kako odagnati ometajuće signale

Istraživanja su od tada postala sofisticiranija, a jedno od najizazovnijih za skeptike su bile Gansfeldove studije. Pošlo se od pretpostavke da ako i postoji sposobnost ekstrasenzorne percepcije, to je verovatno veoma slab signal u poređenju sa mnogim pozadinskim informacijama koje su svuda oko nas, sve vreme, koje ih ometaju.

Dakle, ukoliko bi se ublažili ti pozadinski signali, ESP signal bi mogao da prođe. Da bi se to postiglo, jedan ispitanik – prijemnik – treba da legne na udoban ležaj, koji se nalazi u prostoriji u kojoj je temperatura jednaka telesnoj, pokrivenih očiju, dok sobu osvetljava samo crvena sijalica. Tako da ukoliko otvori oči sve što će videti je crveno platno. U ušima ima slušalice iz kojih dopire beli šum. Ispitanik će ući u veoma opušteno stanje i njegov um će se ispuniti slikama.

Osoba koja je pošiljalac nalazi se u udaljenoj prostoriji. U početnim studijama njemu bi nasumično izabrali jednu od četiri slike. Pošiljalac bi pokušao da se koncentriše na nju i telepatski pošalje informaciju primaocu, koji bi opisao šta se dešavalo u slikama koje je on video.

Ipak ispostavilo se da Gansfeldova tehnika i pored nekih poboljšanja nije uspela da generiše dovoljno pouzdane rezultate da bi uverila širu naučnu zajednicu da se zaista nešto dešava.

Fenomen "hladnog čitanja“

Jasno je da svesno i nesvesno možemo naterati ljude da, pod određenim uslovima, čitaju naše misli na različite načine. Fenomen koji se zove 'hladno čitanje' je skup tehnika koji se može koristiti da ubedimo potpune strance da znamo sve o njima. Tajna je u čitanju suptilnih neverbalnih znakova, mada se u suštini na osnovu njih ne može reći ništa konkretno i opet se u suštini svodi na vrstu manipulacije.

Mnogi ljudi nešto znaju, a da nisu svesni toga jer su informaciju podsvesno prihvatili. Mnogi su doživeli trenutke kada su pročitali misli nekoga pored sebe, ali postavlja se pitanje da li je to samo slučajnost ili dokaz da možda previše vremena provode sa tom osobom.

Činjenica je da nas privlače i da više vremena provodima sa ljudima koji razmišljaju na sličan način kao i mi sami. To dokazuje i jedna zanimljiva studija koju je sprovela Suzan Blekmor pre mnogo godina, ispitujući primer bilizanačke telepatije.

Ona je sprovela studiju na dva načina. Najpre, jedan blizanac bi bio u jednoj sobi, a drugi u drugoj. Prvi blizanac bi mogao da izabere ciljni stimulans i da se koncentriše na njega, a drugi bi trebalo da pogodi šta je izabrao. Ali prvi način na koji je to uradila, za koji je znala da je metodološki pogrešan, ali je želela da vidi rezultat, i on je bio statistički značajan. Ono što nije bilo metodološki ispravno je to što je dozvoljavala prvom blizancu da izabere stimulans iz niza ponuđenih izbora.

Kada je isti eksperiment uradila tako da stimulans bude nasumično izabran, rezultati nisu bili statistički značajni. Ali je to bila jedna vrsta demonstracije da mi često, sa ljudima koje dobro poznajemo i sa kojima se dobro slažemo, razmišljamo na slinan način, što bi se moglo protumačiti kao telepatija, objašnjava profesor Frenč.

Nema dokaza da postoji, ali i da ne postoji

Najveći izazov za skeptike je to što je nemoguće dokazati i da telepatija ne postoji. Već duže vreme postoje ponude različitih grupa skeptika koji nude velike sume novca svakome ko može da dokaže, pod pravilno kontrolisanim uslovima, bilo koju vrstu ekstrasenzorne sposobnosti.

Trenutna ponuda je, na primer, pola miliona dolara, ali taj novac još niko do sada nije zatražio. Profesor Frenč smatra da to dovoljno govori, mada se mnogi koji tvrde da postoji telepatija, pravdaju time da ih novac ne zanima.

"Proveo sam dosta vremena direktno testirajući tvrdnje o paranormalnim fenomenima. I pogodite šta se dogodilo? Dokazi nikada nisu potkrepljivali tvrdnje, barem pod uslovima naših testova. I bojim se da nisam spreman da poverujem u njih dok ne vidim pouzdanu demonstraciju koja se može ponoviti“, zaključuje profesor Kris Frenč, na kraju gostovanja u Gardijanovom podkastu.

BONUS VIDEO:

RTS.rs/Sensa/Z.A.