„Možda bi svi trebali da razmišljamo o poslu kao o uzvišenom pozivu, sa humanističkim pristupom radu koji daje prioritet ljudskom angažovanju nad kontrolom mašina“ (Budućnost je analogna: Kako stvoriti humaniji svet, Dejvid Saks)

Prema izveštaju McKinsey Global Instituta, zbog promena koje je prouzrokovala pandemija, još 25% radnika će morati da promeni struku do 2030. godine. Usled digitalizacije rada, veća je potreba za prekvalifikacijama, kompanije se više oslanjaju na rad na daljinu, kao i virtualne transakcije, veštačku inteligenciju i automatizaciju, objašnjava za Sensu Milena Bratičević, dr Integralnog zdravlja, konsultant i predavač za mentalno zdravlje i psihološku bezbednost.

„Virtualni rad je prikazan kao nada za budućnost jer je status-kvo kancelarijskog rada uveliko prevaziđen… Pandemija je razotkrila kako je i potpuno digitalna alternativa podjednako problematična“ (Budućnost je analogna: Kako stvoriti humaniji svet, Dejvid Saks)

Budućnost je analogna

Usled velikih tehnoloških promena, neke radne veštine će se manje tražiti, dok će druge biti preko potrebne. Istraživanja ukazuju da će fizički rad i osnovne kognitivne sposobnosti kao što su unošenje i obrada podataka u budućnosti biti sve manje tražene. Ove veštine će biti lako zamenjene automatizacijom i digitalizacijom rada. Sa druge strane, kompleksne društvene i emotivne sposobnosti i napredne kognitivne veštine kao što su kritično razmišljanje i kreativnost, biće sve više potrebne.

Dok se napredne tehnologije razvijaju velikom brzinom, razvoj ljudskog i društvenog potencijala zaostaje. Za vreme perioda „Velike Ostavke“ u toku pandemije, kada je veliki procenat ljudi dao ostavku, više od pola njih je navelo da nisu osećali pripadnost radnoj zajednici. Usled pandemije je takođe povišen procenat anksioznosti i depresije, dok u Srbiji više od pola ljudi sa simptomima depresije nikada nije zatražilo stručnu pomoć. Zbog dugog perioda izolovanosti i rada od kuće, naša svest o značaju međuljudskih odnosa se promenila. Fokus se suzio na preživljavanje, dok je druženje sa ljudima postalo sekundarno. Kada se nervni sistem odvikne od čestih društvenih aktivnosti, izlazak iz kuće počinje da zahteva veliki napor. Čini nam se da je jednostavnije da budemo sami nego da ulažemo snagu u izlazak i razvijanje odnosa sa drugima. Usled toga gubimo motivaciju i sposobnost za društveno povezivanje i visok nivo saradnje.

Posle dugog perioda izolovanosti, teško nam je da sagledamo pravu vrednost ljudskih odnosa kako na poslu tako i u privatnom životu. Sposobnost da izgradimo poverenje, razgovaramo o različitim idejama i saslušamo sagovornika su kompleksne ljudske veštine koje se najbolje grade u analognom svetu. Mi neprestano komuniciramo na fiziološki način koliko smo vredni poverenja. Čulom dodira osećamo nivo srdačnosti pri rukovanju i zagrljaju. Kroz reči koje izgovaramo, ton glasa i izraz lica, mi komuniciramo koliko smo otvoreni prema drugima i bezbedni za saradnju. Fiziološkim izrazom se uživo neuporedivo jače komunicira nego preko digitalnog formata. Takva komunikacija nosi sa sobom kompleksne informacije koje se ne mogu predvideti ni opisati rečima ili slikom.

Ljudsko iskustvo je multi-dimenzionalno i izražava se na fizički, mentalni, emotivni i duhovni način. U svakom trenutku, mi možemo da sagledamo trenutnu situaciju na svim ovim nivoima. Da bi unapredili kvalitet života i rada, važno je da koristimo širok dijapazon ljudskog iskustva i razvijamo odnose koji nas podržavaju. Usled velikih tehnoloških promena, vreme je da se upitamo: Kako idealno zamišljamo ljudski život u odnosu na digitalni svet? Koji je naš uticaj i značenje koje pridajemo ljudskom iskustvu? Možemo li da promenimo način na koji živimo i radimo da bi optimizovali naše zdravlje?

Integralni pristup tehnologiji

Inovativna tehnološka rešenja će odrediti našu sposobnost da se nosimo sa kompleksnim izazovima i poboljšamo kvalitet ljudskog života na duge staze. Tehnologija nije nešto što je ili ’dobro’ ili ’loše’ za nas – tehnološki razvoj je već uveliko deo našeg života. Digitalizacija je usled pandemije pomogla da se život nastavi, dok je uspostavljanjem rada od kuće postignut veći stepen fleksibilnosti. Umesto da mislimo o tehnologiji u apsolutističkim konceptima, dobro je da vidimo da mi kroz razvoj tehnologije prolazimo kroz proces učenja i promena. Na nama je da odredimo na koji način će se tehnologija koristiti i koji će biti kontekst njene aplikacije.

„Istraživanja pokazuju da se usled rada na daljinu prekinula veza između poslovnih jedinica i smanjila saradnja između njih… Ljudi su iscrpljeni zato što im nedostaje vezivno tkivo koje bi pomoglo da se čovek nosi sa velikim promenama“ (Budućnost je analogna: Kako stvoriti humaniji svet, Dejvid Saks)

Integralni pristup digitalizaciji podrazumeva da prekvalifikacija i usavršavanje ljudskih veština postanu kolektivni prioritet. Proaktivno redefinisanje radnih pozicija i strateško usavršavanje ljudskih resursa tokom celog radnog veka ttreba da postanu ključni deo organizacionog razvoja. U tom smislu, svi ljudi treba da učestvuju u odlukama oko korišćenja tehnologije, a ne samo tehnološka odeljenja. Usled povećane potrebe za komunikacijom i integracijom informacija, radna kultura i međuljudski odnosi bi trebalo da budu vrlo jaki da bi se postiglo brzo učenje i prilagođavanje promenama.

Nastavak članka