Traganje za srećom: ima li slobode u savremenom društvu

U razgovoru sa filozofom, novinar je uvek u dilemi za koja se od mnogih intrigantnih pitanja opredeliti. Sa Ivanom Ivković, koja je nakon beogradske Matematičke gimnazije završila Filozofski fakultet u Holandiji, gde i danas živi i radi, koja piše za filozofske časopise, drži kurseve, predavanja i radionice na nekoliko fakulteta i vodi svoj biro "No wishful thinking" odlučila sam da razgovaramo o iluziji slobode u savremenom društvu.

Na Zapadu je odavno uočeno da je porast materijalnog blagostanja omogućio ljudima da lakše zadovolje primarne potrebe, ali je otvorio mnoga druga egzistencijalna pitanja u vezi sa slobodom izbora, moralom ili samopoštovanjem, i to je razlog ogromne ekspanzije knjiga i predavanja koji pokušavaju da pomognu čoveku da sa psihološkog, filozofskog ili duhovnog aspekta pronađe put do samog sebe i svoje mesto u svetu. U Holandiji filozofi redovno u medijima i knjigama iznose svoje mišljenje o mnogim temama.

Naš pesnik Branko Miljković postavio je večno pitanje: „Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?". Danas živimo u demokratskom društvu, ali kao da se ređe nego ikada može sresti osoba zadovoljna svojim životom. Koje su najveće frustracije čoveka zapadnog društva?

Zvuči paradoksalno, ali najveći problem savremenog društva nije manjak, već višak mogućnosti. I jedna i druga pozicija su na svoj način duboko frustrirajuće. Savremeni koncept takmičarskog menadžerstva proizveo je pohlepnog i večno nezadovoljnog čoveka, podjednako otuđenog i od Drugog i od sebe samog. Holandski filozof Hari Kunneman ovaj problem nazvao je „sindrom debelo Ja".

PageBreak

"Debelo Ja"

Vapitavan na ideji da se sreća može zgrabiti, oteti i osigurati upornim radom i gaženjem svake prepreke, „debelo Ja" ima sasvim slabe moralne kočnice, svako ograničenje doživljava kao ugrožavanje sopstvene ličnosti i divi se samo nekom „debljem" Drugom.

Ono neprestano raste, goji se, popunjava sav prostor oko sebe i ne ostavlja mesta za Drugog, jer je svaki Drugi samo konkurencija ili prepreka. Sve ovo je naročito uočljivo u savremenom korporativnom i bankarskom menadžerskom profilu. „Debelo Ja" živi u neprestanoj frustraciji da neće steći dovoljno (novca, ugleda, slave, moći, divljenja) ili da se može dogoditi da nešto od toga izgubi.

On je usamljen jer niti pruža, niti očekuje ljudsku podršku i nikoga ne pušta u svoj život. Ne treba misliti da je „debelo Ja" uvek sasvim svestan izbor. Savremeni menadžer je pod višestrukim pritiskom jer da bi opstao mora da zadovoljava mnoštvo, često kontradiktornih, kriterijuma: ne samo da vešto vodi poslove i neguje traženi imidž, već i da istovremeno bude i timski igrač i strog vođa. On je instruiran da je uspeh samo stvar izbora i čelične volje, a to eliminiše slučajnost ili moralne dileme, što znači - ako nisam uspeo, ili tražim neprijatelja, ili sebe doživljavam kao gubitnika (a u neoliberalizmu koji se diči jednakim mogućnostima za sve, status gubitnika je najveći greh).

Sve to vodi perfekcioniznu, otuđenosti (pa i strahu) od ljudi, hroničnoj frustraciji i nezadovoljstvu. Bankarstvo je, na primer, eksplodiralo kao prenaduvan balon jer je verovalo da za njih nema granica. Ali, ovde se ne radi samo o individualnim pohlepama, već o konceptu koji se toliko oteo kontroli da je počeo da ždere sam sebe. Organizacija cele branše ne dozvoljava nikakav drugačiji pristup - ispao si iz igre one sekunde kad samo pomisliš da si dovoljno zaradio i to je zastrašujuće.

Reklamna industrija već decenijama suptilno podilazi večnoj ljudskoj potrebi za samopoštovanjem. Umesto ogoljenog must have ili must be, mame nas rečenicom: „Ti to zaslužuješ." što u prevodu znači - ako ne zarađuješ dovoljno da sve to imaš, ne ceniš sebe dovoljno, pa te ni drugi neće ceniti.

Da. Taj must je neumoljiv i psihološki potpuno prilagođen ljudskim žudnjama. Imali smo nekada feudalizam u kome se jasno znalo šta je čije pravo i dužnost. Imali smo komunizam u kome je, takođe, sve bilo jasno definisano: ili si poslušnik ili si disident. A kako danas da budeš disident sa tom zavodljivom šargarepom ispred samog nosa za kojom stalno trčiš? Protiv koga i čega da se boriš ako državu vode oni koje si izabrao i ako te niko životno ne ugrožava?

Pokret kao izraz slobode...

Ko može da kaže: ja neću da imam odlično plaćen posao, ja neću da školujem decu u vrhunskoj školi, ja neću da imam skupe automobile i uređaje? Marks je pisao kako je radnička klasa neobrazovana i zato ne shvata svoj stvarni interes. Danas smo svi mahom dosta obrazovani, internet nam je munjevitom brzinom otvorio razna vrata, svet je zaista postao globalno selo, a ipak smo uplašeniji i krhkiji nego pre dva veka. Verujemo da znamo zašto smo nezadovoljni, ali ipak ništa ne menjamo jer ne vidimo drugu mogućnost. Gde i kako naći sebi mesto? Nema mnogo alternativa ako nećemo da sve napustimo i živimo u kućici na selu.

PageBreak

Inspirativna igra...

Mi naoko shvatamo probleme koje nam je doneo korporativni kapitalizam, socio-ekonomska mutacija, partnerstvo finasijske i političke moći, surovo zagađenje planete ali, s druge strane, niko nije spreman da sebi nešto uskrati. Savremeni mislioci govore o nagloj promeni društva iz relativno stabilnog u fluidno, likvidno. Verovalo se da će obrazovanje, globalizacija i tržišna ekonomija dovesti do racionalnog sporazumevanja i odnosa, a došlo je do nepodnošljive lakoće izbora koja u većini ljudi izaziva teskobu, pa otuda i kriza porodice i partnerskih odnosa.

Sve je više samaca jer nemamo ni vremena, ni strpljenja za druge ljude. Moji studenti govore o slobodi mišljenja, ali to je postala apstrakcija jer nije povezana sa akcijom. Naš liberalni svet je pun mogućnosti. Da li nas neko ograničava, maltretira? Ne. A zašto se onda ne osećamo slobodnim? Filozof Slavoj Žižek piše: „Mi nemamo način da izrazimo svoj osećaj neslobode". Ako mi je agenda popunjena mesec dana unapred, a sve sam to sam izabrao, kako da iskažem da nisam slobodan?

Marsel Prust rekao je da čovečanstvo boluje od imitiranja i nedostatka hrabrosti da se iskorači iz „stada", a Hese je verovao da svako ima zadatak da otkrije šta je za njega lično moralno, a šta nemoralno. Da li je to realno u sadašnjem trenutku?

Govorim studentima da nismo postali previše veliki individualci, već nismo postali jake individue. Mi smo „bačeni na sebe", a nismo zreli da shvatimo da imamo pravo da izaberemo koju igru i kada ćemo igrati. Velika razlika postoji između infantilne (radim šta ja hoću zato što hoću) i zrele individualnosti (ostvarene ličnosti svesne svojih mogućnosti i potreba koja odbija da imitira bilo koga).

Nedozrela individua se ponaša kao razmaženo dete koje je uvek spremno da prebaci krivicu na nešto ili nekoga. Već pomenuti Kunneman naspram „debelog Ja" postavlja poziciju „duboke autonomije", a jedan od njenih aspekata je i prihvatanje da će nas celog života pratiti „spora pitanja" - duboka pitanja sa kojima se neprestano suočavamo - ko sam, koliko vredim, da li grešim, zašto radim to što radim, da li bi bilo bolje da sam nešto uradio drugačije itd.

Energetska psihologija: vežba za oslobađanje od štetnih navika...

Popularna pozitivna psihologija uči nas da će sve biti idealno čim sebe ubedimo da smo savršeni i bezgrešni. Ali to je siromašan pristup životno važnim temama i rezultati su vrlo kratkotrajni. Autonomna ličnost uviđa da je čovek u neprestanom menjanju i kako se razvija njegovo iskustvo, tako se menjaju i pitanja i odgovori. „Spora pitanja" koja nas prate kroz život nisu kazna, već ljudska sudbina i možemo ih prigrliti kao učitelja.

Savremen čovek se panično boji neizvesnosti, iako je neizvesnost onaj alhemijski sastojak koji život može učiniti tako uzbudljivim i bogatim.

Filozofija nas uči da se naša autonomija daleko više uvećava dubljim uvidima nego prostim insistiranjem na gvozdenoj disciplini ili prisilnom „pozitivnom" pristupu svemu što nam se dešava. Druga stvar od suštinske važnosti je podrška bliskih ljudi. Mi više i ne shvatamo koliko je to bitno, ne samo za kvalitet života, već i za samostalnost, jer nas podržava i jača na kvalitetan način.

A ipak, obrazovani ljudi se sve više otuđuju jedni od drugih i traže razumevanje i podršku kod raznih gurua i savetnika za bolji život. Najvažnije je shvatiti i prihvatiti da baš i ne moramo trčati za svakom šargarepom. To je povezano sa uvidom da koliko god da smo moćni i bogati ipak moramo svoj život i prostor da delimo sa drugima i da nas netolerancija i bekstvo od bliskih veza zatvaraju u zlatan, ali ledeno hladan kavez.

Nisam ni savršen, ni svemoguć, ali to prihvatam sa osmehom i odbijam da se opravdavam, dokazujem i da manipulišem. Sloboda izbora podrazumeva da živiš život u kome osećaš da dobro funkcionišeš. Nesigurnost nije uvek opasna i loša. Ne mora sve biti drama. Život je neprekidno kretanje i promena je jedina konstanta. Ideja o postizanju trajne sigurnosti u životu je možda mnogima zavodljiva, ali ona bi bila štetna po čoveka jer je to negativna utopija. Filozofski odnos prema životu i svetu je odnos koji nikada ne proizvodi sigurnost. On može biti i duhovit. Može biti i inspirativna igra.

Možemo promeniti život iz korena i u zrelo doba, pa i u starim danima, što mnogi sada i rade. Mi više nemamo relativno ucrtan put kao starije generacije, ali zar upravo ta neizvesnost nije čarolija života? Ako spremno prihvatimo nesigurnost, možemo postati intenzivnije budni i kreativni. Nama više nisu potrebne masovne revolucije, već nam je nužno potrebna nova demokratska kultura, solidniji javni domen, treba da svako od nas radi na jačanju svoje autonomije. Traganje za srećom je lični čin.