Gospodin Velimir Abramović je čovek od intuicije, čovek dobrote, čovek saveta, čovek smeha, prorok i naučnik, iskonski istraživač, podržan od svetlosti - profesor je po pozivu na Univerzitetu u Padovi, Visokoj školi za arhitekturu Bauhaus u Dessau, Odseku za istoriju i teoriju pozorišta Univerziteta u Giessenu i Visokoj državnoj školi vizuelnih umetnosti Rijksacademie u Amsterdamu.

Godine 1975. diplomirao je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Magistrirao je 1983. teoriju kulture na Fakultetu političkih nauka i odbranio doktorsku disertaciju Problem kontinuiteta u prirodnoj filozofiji Lajbnica i Boškovića na Filozofskom fakultetu Univerziteta Kiril i Metodije u Skoplju, u oblasti filozofije nauke (ontologije i gnoseologije).

Dugo je bio profesor i na našim univerzitetima, ali se pre nekoliko godina povukao iz profesorskog poziva i u potpunosti posvetio proučavanju vremena i Teslinih pronalazaka. Njegova bibliografija radova do 1998. godine obuhvata 175 naslova koji se bave problemima umetnosti, filma i televizije, a u toku 2002. formuliše osnovu svojih filozofskih pogleda na stvarnost i logički i metodološki zasniva Ontologiju vremena kao novu granu evropske metafizike koja Vreme postavlja za Biće (sveta).

Vladimir Topolšek: Moj rad na sebi (tai či veština spontanog kruga i i čuan)...

Vreme je naša muka i nepoznanica i samo pravilnim razumevanjem vremena i njegovom kontrolom, mi možemo rešiti sve naše probleme, njegova je rečenica-polaznica i ka početku i ka rešenju.

Vreme je paukova mreža ispletena oko naše svesti. Da li je lek, saveznik ili trošadžija duše?

Vreme je najopštiji i najdublji prirodni zakon koji ujedno proizvodi stvarnost i održava i reguliše celokupnu promenu u prirodi. Našim Univerzumom vladaju matematički principi, a ne sila i energija koje su samo čulne posledice delovanja vančulne kosmologije. Puna spoznaja Vremena podudarna je istinitom samouvidu, To je, u osnovi, najdublja samosvest o zajedničkom biću Kosmosa i individualnog Jastva. Čovek je rob vremena koje, pored rođenja, donosi starost, bolest, smrt. Shvatanjem vremena naša civilizacija i svako od nas pojedinačno ući će u eru slobode od, u nas biopsihološki ugrađenog, straha od neminovne smrti. U tome je naučni smisao večno budnog Bude i Hristovog vaskrsenja.

Vreme je suština i izvor postojanja. Svi smo delovi vremena i to večne sadašnjosti. Sinhronicitet je uzrok prijatnih, a asinhronicitet neprijatnih emocionalnih stanja. Fizički gledano, univerzalna sadašnjost je gravitacija, kosmička ljubav koja ima samo privlačnu silu. Vreme voli nas, ali mi to našim nerazvijenim umom još uvek ne razumemo. Potrebna je duhovna fizika, nauka više svesti.

Već dugo ste uglavnom u Barajevu, u blizini Kosmajske šume. Radite na projektu „Osnove nauke o vremenu". Šta za vas znače izolacija i povlačenje? Da li ih svaki proces promišljanja i stvaranja iziskuje? Šta sve istraživaču i čoveku donose?

Spontano sam se pridružio grupi ljudi o kojima politika ne vodi računa, jer ih ne primećuje. Njihov rad jednostavno je nadpolitički, nadumetnički i nadnaučni u smislu današnjeg shvatanja ovih ljudskih disciplina. Planeri sadašnje i buduće istorije Sveta su genijalni ili visoko nadareni pojedinci koji žive izvan bilo kakvog sistema vlasti, na margini društva. Njihova glavna aktivnost je da samo mentalno rezoniraju sa kosmološkim principima razvoja duhovnog plana i fizičkog tkiva planete Zemlje i ljudske vrste. Namerno kažem fizičkog tkiva, jer se prve prave promene u lancu kontrole budućih događaja zbivaju na temporalnom nivou kvantne fizike, a potom samo preslikavaju na klasičnu sliku sveta, na onu koju nam svakodnevno servira fiziologija čula. Intuitivno osećam nastajanje novog čovečanstva koje je započeo Tesla.

PageBreak

Teorija konstantne sadašnjosti

Dok pišem „Osnove nauke o vremenu", smejem se sam sebi i svima koji nisu shvatili jednostavni kosmički mehanizam egzistencije. Moj savet svima je jedan jedini: podesi svoje reakcije tako da sa spoljnim akcijama proizvode nulu dejstva, harmoniju. Zaista uživam u tome da moju ograničenu ličnu svesnost voljno proširujem do rastvaranja individualnosti u kosmičkoj svesti. To radim svakodnevno, to me odmara. Univerzalna Svest je glavna, konstitutivna osobina kosmičkog vremena - prirodni zakon sinhroniciteta u elektromagnetskom spektru koji čini sastav ljudske duše.

I prema tome, prosvetljenje je slučaj proširene percepcije u kojoj odjednom vidimo celokupni spektar elektromagnetskih talasa od kojih se sastoji sva teška masa u Kosmosu. Kada bi naše oči mogle da vide sve svetlosne frekvence, onda bismo imali iskustvo Univerzuma kao budističkog jasnog svetla - pune blješteće sfere neograničenog prečnika u kojoj svaka misao i emocija predstavljaju zatamnjenje te apsolutne svetlosti, jer su deo diskriminativnog uma, koji bira frekvencije, a ne prima spektar u celini.

Kada ste i kako shvatili da ćete se baviti teorijom o konstantnoj sadašnjosti?

Na ovo pitanje moram precizno, podrobno i neposredno da odgovorim, jer nisam samo ja u pitanju. Početak je bio jedan parapsihološki događaj, uspostavljanje direktne veze ličnog i nadličnog.  Kada sam 11. novembra 1976. godine, iz Ljubljane, glavnog grada Slovenije, stigao vozom u Rijeku, dalmatinsku luku na Jadranskom moru, bilo je veče, vedro i hladno bez vetra, more potpuno mirno. Ne razmišljajući dugo, ušao sam u autobus za turističko mestašce Opatiju, samo da pobegnem iz gradske gužve. Uz vozača i konduktera bio sam jedini putnik. Već posle pola sata našao sam se na pustom kupalištu. Lutajući obalom u potrazi za prenoćištem, odabrao sam prvi osvetljen hotel. Zvao se Resident.

Popio sam u baru jedan Campari i otišao pravo u sobu. Zatvorio sam vrata, upalio svetlo i odjednom osetio priliv neizmerne žive sile u organizmu. Prvo stomačni, a potom i svi drugi mišići spontano su počeli veoma snažno i brzo da mi se grče i opuštaju, a svest su mi obuzele zapanjujuće nove, ali sasvim sređene misli, kristalno jasne i toliko upečatljive da ih se i sada detaljno sećam. U to doba bio sam pesnik i filmski reditelj, saradnik beogradske televizije i uvek sa sobom imao svesku i svežanj hartije za mehaničku pisaću mašinu.

Dragana Jovanović: Kako ja merim ljubav, uspeh i sreću...

Bilo je oko devet uveče kada sam počeo da zapisujem ono što mi je samo od sebe naviralo i činio sam to bez prestanka punih devet sati, u nadsvesnom transu, kako bih to danas nazvao. U šest ujutru, na podu preda mnom bilo je preko stotinu stranica rukopisa, a bio sam tako svež i odmoran, kao da sam najdublje prospavao. Tih godina patio sam od čestih prehlada i na putovanja redovno nosio toplomer. Izmerio sam temperaturu: ispod levog pazuha bila je 38,6 stepeni, dok je ispod desnog bila normalna - 36,5. Takođe sam primetio da mi je kanal levog uha do vrha pun ušne masti, dok je u kanalu desnog uha uopšte nije bilo.

Pogledao sam šta sam napisao. Tekst se odnosio na građu materije, na vreme, prostor i, posebno, svetlost od koje se, kako je pisalo u dnu strane, sastoji sva teška masa. Prva stranica počinjala je jednačinom C x D = CS, koja je značila: Continuum x Discontinuum = Ceo Svet. Ispod te formule Sveta bila je i beleška: nula je suma svih brojeva. Nisam ja odlučio da se bavim vremenom, neko viši od mene je to kroz mene uradio, a ja se nisam tome opirao. Zato sam još uvek živ, dok ne završim zadatak.

Do kojih ste još zaključaka došli tokom istraživanja?

Korišćenje slobodne kosmičke energije iz okruženja, što će dovesti do ukidanja novca i klasičnog bankarskog sistema i uvođenja neiscrpne ekonomije, kakva već postoji u informatičkom domenu: jednom proizvedene, ideje i informacije se samo šire i umnožavaju, suprotno robi, koju kad prodam, više ne posedujem;
Prenos ljudskog fizičkog i velikog dela intelektualnog rada na veštačku inteligenciju, što bi već sada bilo moguće, ako bismo vojne budžete usmerili na robotizaciju svakodnevnog života. Suvišno je i napominjati koliko bismo životnog vremena oslobodili za duhovni rad i rešavanje pravih problema kakvi su bolest, starenje i smrt i kosmički smisao ljudskog života;

PageBreak

Osobine sadašnjosti

Uspostavljanje prirodnog autoriteta duhovno-naučne elite planetarnog društva, umesto neprirodnih, veštačkih elita, kao što su aristokratska (po krvi), vojno-ekonomska (silom oružja) i versko-politička (služi se tajnim društvima i zaverama). Ovo će, naravno, ići najteže i najsporije jer zahteva proširenje individualne svesnosti u univerzalnu svest. Drugim rečima, novi temelj religije, filozofije i nauke. Rešenje, koje je novi dizajn ovog temelja, pojaviće se odmah po otkrivanju i prepoznavanju ontološke prirode vremena kao najopštijeg zakona celokupne promene u Univerzumu.

Šta je vreme i na koji način smo ga mi svesni? Zašto naša svest doživljava da vreme teče? Šta su sadašnjost i prošlost i kako bi trebalo da ih doživljavamo?

Zakoni upravljaju promenom, ali se sami ne menjaju. Očigledno je jasno da u ljudskom iskustvu kao realno vreme postoji samo večna sadašnjost. Svako zna da je tako. Je li to ta jedinstvena beskonačnost, koju svi tražimo, filozofi je naslućuju, a naučnici uporno previđaju? Je li to živi Hrist pravoslavnih isihasta, koji uvek živi s nama jer njegova sadašnjost, kao i naša, nikada ne prolazi?

Primetio sam da, kada govorim o prošlosti, onda mislim na njene tragove preostale u sadašnjem trenutku, koje neprestano stvaranje drugačijih oblika iste substancije još nije učinilo neprepoznatljivim. Materijalne prošlosti nema i ne može je ni biti, jer se jedna te ista materija konstantno preoblikuje i uvek je doživljavamo samo u sadašnjosti. Ali, šta je sa budućnošću i na koji način ona učestvuje u našem konstantnom sadašnjem trenutku, ima li tu uopšte njenih tragova i kako nam oni izgledaju?

Ideju za odgovor na ovo pitanje dobio sam od Tesle: „Nema energije u sistemu, osim one koja u njega ulazi iz spoljne sredine". Shvatio sam vremensko načelo Tesline fizike: budućnost je poredak makrosistema, u kojima su događaji tempirani u odnosu na mikrosvet. Tako sam dobio rešenje za svetlost, za istovremenost raznih talasnih dužina, za integraciju po raznim frekvencama elektromagnetskog spektra, što je svakako najvažnij napredak u Elektromagnetici od Plankove konstante i foto-efekta.

Koji su dokazi, a verujem da ih ima mnogo, da živimo u konstantnom sadašnjem trenutku? Šta su osobine večne sadašnjosti?

Krenite iz Beograda u Novi Sad u 5 sati. U Novi Sad stići ćete u 6 sati. Kad ste vi u Novom Sadu, koliko je sati u Beogradu? Takođe 6 sati. 6 - 6 = 0. Dakle putovali ste kroz kontinuum vremena i samo promenili prostor. U svim tačkama u Univerzumu je isto vreme i ne postoji vremenska razlika između tačaka A i B. Svuda je stalno sadašnjost, čiji je broj nula. Sadašnjost je najdublji prirodni zakon sveukupne promene. To nije čulna činjenica, nego kosmološki princip, najopštiji fizički zakon. Osobine sadašnjosti iste su kao i osobine beskonačnosti jer je sadašnjost, u stvari, večnost, tj. beskonačnost je isključivo vremenske prirode. Ima tačno 10 osobina, a glavne su: kontinuitet, neprostornost i unutrašnja deljivost. Samodeljenje vremenske beskonačnosti zbiva se usled toga što ona ima ma koliko centara u koegzistenciji. Centri vremenske beskonačnosti su svuda u prostoru i iz njih neprestano nastaju prostor i masa.

Šta je svetlost i šta bi trebalo da osvetljava naš život?

Svetlost je zakonitost, to je sinhroni odnos prostora i vremena koji vidimo kao dejstvo energije. Međutim, sama energija nije „nešto", nije entitet, nego princip istovremenosti. Ono što nam je asihrono, ne opažamo. Najviše što imamo u sebi je svest, ona je nezavisna od promena: i kad smo dete i kad smo stari i kroz ceo život imamo utisak da smo jedna te ista osoba, mada nam svaki pogled na ogledalo dokazuje suprotno.

Šta je materija i kako bi trebalo prema njoj da se odnosimo?

Materija se sastoji od vremena, prostora i mase. Ona je Svet. Zakoni vremena proizvode stvarnost, oni menjaju prostor i masu, ali samo vreme, večna sadašnjost - to uvek ostaje isto, nemerljivo, nepokretno, večni trenutak u kome živimo. Materija je naša karma, to je ono što lična svest može da menja ograničeno, a univerzalna svest može da menja apsolutno. Mi sami, i sve što nas okružuje, proizvod smo delovanja naše svesti i zato je materija najvažniji pokazatelj onoga što sami sebi zadajemo kao naše životne okolnosti. Tačnije rečeno, materija je ostvarenje namera naše više, Duhovne svesti.

Koja je najlepša pesma života? Kako bi trebalo da pevamo, kako bi trebalo da se budimo?

To su zvezdani sistemi, galaksije na noćnom nebu od kojih se sastojimo i mi i naš mikrosvet. Svako od nas ima sazvežđe sa kojim je sudbinski povezan, isto kao što su mikrosazvežđa u nama u našoj vlasti. Kas pokrenemo prst, ruku, pokrećemo milione energetskih zvezdanih zajednica naših atoma, molekula, planeta na kojima žive bića o kojim nemamo pojma. Pišući pre mnogo godina pesmu Buđenje u imaterijalnoj stvarnosti, osetio sam prisustvo paralelnih svetova i kako oni nastaju iz nadčulne večnosti, ne iz „ničega". Ne-Biće je samo ono što ne vidimo, a Biće je sve.

Doktor Gaja je ponos Srbije: Besplatan pregled je moj dug selu Kozjaku i Hipokratu...

Postojanje je apsolutno, u Bogu postoji samo „da", „jesam". Sam stvoritelj je ljudskim umom - nesaznatljiv. Zašto? Zašto ne možemo da se udaljimo od Stvoritelja i da ga spoznamo logikom, mišljenjem? Zato što je On sve, On - to smo mi. Ne može se razumom shvatiti ono što je samim našim postojanjem već do kraja spoznato, što je osnova same egzistencije. Krajnja samospoznaja je proširenje duše do beskonačnosti koja je već u nama.

Kako je rad na ovom projektu promenio vaš život?

Dogodilo se to iznenada. Jednog jutra, oko pola devet, probudilo me je Sunce, sijajući nad divnim modrozelenim šibenskim zalivom. Seo sam na krevet, okrenuo se prema prozoru i odjednom video sebe, ali sa nekoliko metara visine, kako sedim na istom tom krevetu. Bila je to sasvim spontana i u potpunosti svesna astralna projekcija. Ruke sam držao raširene i u tih pola metra razmaka među otvorenim šakama odjednom sam sagledao ceo svoj život, od početka do kraja, od rođenja do smrti.

Hipermnezija zapisa Akaša hronike? Bio sam u stanju da razgovetno sagledam desetine hiljada slika svojih životnih situacija, sve zajedno i svaku posebno, u isti mah. Sve je to trajalo dugo, minutima. Od tada sam stekao sidhi sposobnost da se izdvojim iz čulno-telesnog moda i ono što mi se događa posmatram iz nepokretne tačke univerzalne svesti izvan tela. Kad god to uradim, a izvežbao sam da izlazim iz tela po svojoj volji, time savršeno umirim um i više ne osećam ego, izgubim svaki osećaj jastva.

Šta uvek ostaje iza nas? Šta bi trebalo da negujemo u sebi?

Uvek smo tu. Beskonačnost se ne može napustiti. Iza nas smo opet mi. Najvažnija je svest i ona se neguje stalnim opraštanjem sebi za sve naše vezanosti, za greške spontanog učešća u iluziji prolaznosti, jer je efemernost sveta najveća varka. Sve postoji matematički večno i kao ideja, ali i kao čulno opažljiva kombinacija mase i prostora. Strah od smrti je prepreka našoj slobodi i sticanju najvišeg znanja o našoj suštinski realnoj samovečnosti od koje nas toliko ubedljivo odvlače utisci promene.

Kako da proširimo ličnu svesnost? Kako da provedemo jedan dan, a kako ceo život?

Pre svega, odricanjem od ambicije da nas neko u društvu prizna i da tražimo nagradu za svoj rad, pogotovu da očekujemo uzvraćanje za dobra dela, jer ona donose nagradu sama po sebi u obliku bezbrižnosti u prepuštanju lepoti svesnog Duha i savršenstvu njegovog mira. Prava i ispravna kosmička ljubav je odustajanje od svih aktivnosti i bezuslovno prihvatanje svega postojećeg, Mirenje s Bogom. Božansko poreklo Univerzuma je van domašaja čovekovog poimanja, ali je Božanska priroda svega stvorenog itekako shvatljiva. I ako nam je postanak svega nedokučiv, način na koji to sve radi sasvim jasno se može razumeti preko pojma vremenske beskonačnosti. Naučna duhovnost je ključ za naše doba koji otvara vrata vedrog života u duševnom miru, i to je ono što nazivamo sreća.

Izvor: Sensa