Vrlo često slušamo hvale poput: „Joga može ovo, joga može ono..." Pohvale se odnose na ono što joga može da nam donese - čak i prosvetljenje, ali retko možemo čuti šta se stvarno dešava kada se neko bavi jogom. Kada se priča o jogi obično se govori u terminima buduće pozitivne promene, ili o tome kakva nas sve ostvarenja čekaju, ali ne i o ograničavajućim faktorima. Kao da će nam joga, čim njom počnemo da se bavimo, doneti čisto.

Istina je da većina ljudi od joge neuporedivo više očekuje, nego što stvarno dobija. Razlog tome je što su realne mogućnosti joge vrlo ograničene kada se ista svede na puko - mistično, obično, terapeutsko, sportsko, fizičko, ovakvo ili onakvo - sredstvo na putu od problematične tačke A do oslobađajuće tačke B, tj. do budućeg cilja.

7 minuta za vežbe: efektan program rekreacije koji jača srce (VIDEO)...

S druge strane, kada na jogu gledamo kao na živu mogućnost ili svojevrsnu umetnost, da ostanemo radoznalo prisutni i iskreni u čulnom suočavanju sa neposrednom realnošću, joga poprima jedan daleko realniji i širi kontekst. Joga doslovno postaje život i život postaje joga.

S tim u vezi (ovo je mnogo dobra vest), joga nas u suštini vodi upravo tu gde smo u svom svakodnevnom životu, daleko od tobožnjih transcendentalnih ili prevazilažećih realnosti. Naravno, u tom procesu vraćanja u sada/ovde dešavanje većina zamišlja i očekuje da će se desiti nešto sasvim deseto. I tu, pak, nastaju mnogi nepotrebni problemi.

PageBreak

Kada joga postaje život

Da bismo ih izbegli treba da budemo voljni da shvatimo i priznamo, pre svega, jednu od najvećih zabluda po pitanju toga gde nas vodi joga. I drugo, treba da razumemo da dublje istine o jogi ne leže u oblasti našeg ličnog ili spiritualnog iskustva, već u prirodi našeg svakodnevnog odnosa kako sa sobom, tako i sa drugima i celokupnim životom.

Tek kada uvidimo šire implikacije koje prevazilaze našu individualnu priču, znaćemo da cenimo jogu u pravom smislu te reči. Pored toga, imaćemo realan ključ za kompletno ispunjenje svrhe života.
Klasična zabluda, koja se prenosi sa kolena na koleno hiljadama godina, o tome gde ćemo stići na krilima joge samo ako... (postignemo hiljadu i jednu stvar) je verovanje u buduće akumulirano postignuće.

Ova zabluda ide ruku pod ruku sa egocentričnim posmatranjem ličnog progresa i ubeđenjem da postoji konačna crta na kojoj ćemo dostići savršenstvo, trajno oslobođenje ili prosvetljenje. Ona je ta imaginarna svetla tačka na kraju pretpostavljenog tunela - tj. ograničavajućeg vremenskog i svakog drugog okvira - radi koje smo spremni da radimo najšašavije moguće stvari, a sve u nadi da ćemo je dostići i tako, napokon, završiti posao i postati živi svetac. Naravno, to nije moguće pošto u stvarnosti i ne postoji (osim u imaginaciji) onaj ko zamišlja put i stizanje na cilj, kao ni sam cilj. To što postoji, a što zovemo realnost, ili istina o nama i svetu, je već upravo - OVDE/SADA - takva kakva treba da bude. Čuveni zen majstor Dogen je to lepo rekao kada je priupitao svoje učenike: Ako niste u stanju da pronađete istinu upravo tu gde ste, na kojem drugom mestu mislite da ćete je pronaći?

Kako se pravilno izvodi joga lica: sprečite glavobolju i izbrišite bore...

Dakle, umesto da zamišljamo da će se konačno postignuće desiti jednog dana, kao logičan sled akumuliranog postignuća, radije pretvorimo (malo) sutra u danas. Kako? Treba samo da uvidimo kako nas sam stav traženja i stremljenja prema budućem ostvarenju sprečava da to, što mislimo da ćemo postići jednog dana, realizujemo sada i ovde. To je sve. Pitanje je da li smo voljni da dovedemo u pitanje sopstvena uverenja u obliku mentalnih fiksiranih stavova koja nesvesno držimo za istinu, tj. uzimamo zdravo za gotovo? Ako jesmo, onda dobrodošli u realni (sazrevajući) proces joge koji se ne razlikuje od životnog procesa, osim što je neuporedivo brži i dosta bezbolniji.

Izvor: Sensa