Pošto smo ljudska bića, nismo uvek dobro. Nismo stalno pozitivni, u svakom trenutku, svakog dana. Nismo uvek u pravu. Nismo uvek ljubazni. Imamo trenutke kada se osećamo slomljeno i obeshrabreno, beznadežno i okrutno.
I ja ću vam reći tajnu: ne morate uvek biti dobro.
Ovo ne bi trebalo biti tajna. Mislim da smo svi prihvatili tu ideju da ljudi nisu savršeni. Kažemo: “Grešiti je ljudski” i očekujemo da će svako, u nekom trenutku svog života, pogrešiti, biti povređen ili depresivan i izgubljen.
Pa ipak, uprkos svemu tome, još uvek pokušavamo to da sakrijemo. Još uvek mislimo da ćemo biti osuđeni zbog manjkavosti ili da smo već osuđeni zbog manjkavosti.
Prošlo je mnogo vremena otkako sam pokušala sakriti činjenicu da nisam dobro.
Već sam neko vreme ponosno nosila svoj status "nisam dobro" – govoreći o mojim iskustvima sa depresijom i teskobom, borbom sa toksičnim ljudima u mom životu, kao i jednostavnim svakodnevnim borbama kroz koje mislim da svi mi prolazimo.
Moje iskustvo nije jedinstveno. Mislim da se mnogi od nas bave ovim pitanjima, ako ne i svi od nas, u jednom trenutku.
Ipak, uprkos tome, ljudi su me opisali – lično i on-line – kao "stvarno smušenu" ili "ozbiljno bolesnu", ne zbog onoga što sam prošla, nego zato što sam odlučila govoriti o tome. Nikada nisam pokušala sakriti činjenicu da nisam bila dobro u određenim vremenima u mom životu, a za neke ljude ovo je bilo neprihvatljivo. Ovo je bio znak slabosti.
Ono što ti ljudi nisu videli bilo je to koliko je terapeutski to delovalo na mene. Pričanje o tome dalo mi je priliku da vidim da nisam sama, i da su drugi ljudi doživeli iste misli, osećanja i probleme sa kojima sam se susretala. Neki od tih ljudi su javno govorili o tome, kao i ja – izražavajući te probleme glasno i ponosno da ih svi mogu videti, dok su mi drugi jednostavno pričali iza zatvorenih vrata.
I u oba slučaja, zahvaljujem im jer su mi pomogli. Oslobodili su moju krivicu, moj strah i moju potrebu da to potisnem. Oslobodili su me. Odjednom, nisam govorila samo za sebe – govorila sam za nas.
S druge strane, poznavala sam mnoge ljude koji su se pokušavali uklopiti u određenu sliku besprekornog. Mislim da mnogi od nas takođe poznaju te ljude – hiper-jogije i gurue koji nikada nemaju negativnu stvar da kažu. Njihove društvene medijske platforme pune su nadahnuća, pozitivnogmišljenja i još malo više od toga. I dok je inspiracija velika – čak i neophodna – postoji takva stvar koja ide predaleko u tom smeru, piše Ciara Hall za Elephant journal.
Pronađite u razgovoru svetlost
Jer kad ti besprekorni ljudi, neizbežno, pokazuju grešku, oni to ne mogu prihvatiti. Ne čuju to. Oni moraju kriviti sve ostale za svoje mane, ili poricati da su to mane, ili ih gurnuti duboko unutra da nikada ne vide svetlost dana, da nikada ne budu procesuirane i poboljšane.
I često su ti besprekorni ljudi toliko nesigurni, toliko puni straha, tako depresivni i nikada ne mogu priznati izvor ovoga jer ne dopuštaju sebi da pričaju o tome. Previše se boje da će im drugi suditi ili gledati ih sa visine. Često su im govorili da neće biti jaki, da im se drugi neće diviti ili prihvatiti ih ako pate. I svi smo patili, u jednom ili drugom trenutku.
Na kraju, više ćete naneti štete sebi i onima oko vas kada ne dopuštate da raspravljate o činjenici da možda nećete uvek biti dobro.
Na kraju dana, u životu nije bitno da sve bude savršeno. Bitan je rast. I postići ćete taj rast suočavanjem s vašom boli, umesto da je potisnete i ignorišete. Način na koji se suprotstavljate ovoj boli može imati mnoge oblike – bez obzira govorite li to otvoreno ili pričate o njoj pouzdanom prijatelju, terapeutu ili zapisujete sve u svoj dnevnik.
Ali, bez obzira na način na koji se odlučite iskazati svoju bol, taj način je ispravan. Ne bi se trebalo sramiti metoda koje ste izabrali da vam pomognu da se poboljšate i ne bi trebalo biti nikakvog razloga za prosuđivanje.
Dakle, ako neko čini da se osećate loše jer ste odlučili govoriti o svojim problemima, imajte na umu da to otkriva više o toj osobi nego o vama. Niste “smušeni” ili bolesni – suočavate se s problemima s kojima se mnogi od nas suočavaju, a vi se bavite njima na način koji vam odgovara.
Takvi ljudi koji vas osuđuju neće dopustiti sebi jednaki luksuz. Oni su još uvek uhvaćeni u ovom mitu o savršenosti, ili besprekornosti, kojem nitko nije dorastao.
A ako ste neko ko sebi ne dopušta da govori o tim stvarima, dopustite mi da nešto kažem: Shvatam da to može biti zastrašujuće. Možda vam se to čini čudno, a možda mislite da će vas drugi osuđivati – a možda i hoće. Ali više od toga, bićete prihvaćeni sa ljubavlju. Pronaći ćete srodne duše koje će vas razumeti, jer su i same to sve iskusile. Oni razumeju delovanje vašeg uma.
A možete početi polako. Započnite tako što ćete pričati sebi. Možete početi razgovarati sa drugima kad se budete osećali prijatno. Ali morate razgovarati. Morate to učiniti zbog sebe i za one srodne duše koje se osećaju ućutkane, same i uplašene.
Napomena: Ukoliko se ne osećate dobro, ne ignorišite simptome, već se što pre obratite i stručnom licu!
Izvor: Atma