Ne postoji osoba koja se nečega ne plaši. Ovo postaje jasno kada imamo na umu osnovnu, praiskonsku, a i dalje aktuelnu ulogu straha: da nas zaštiti od nečega što mi doživljavamo kao opasnost. Njegova primarna namera danas je ista kao i hiljade godina ranije – da pokrene organizam na akciju borbe u cilju zaštite od opasnosti (tzv. „bori se i beži” akcija). Tada nam raste adrenalin, svest nam se sužava na određene opažajne senzacije koje su važne za tu situaciju, skeniramo okolinu u potrazi za neprijateljem. Kada je tzv. „bori se i beži” sistem aktiviran, sve u našem okruženju opažamo kao pretnju za opstanak. U tome je ključ – u našem subjektivnom doživljaju opaženog.
Velika je razlika između današnjeg vremena i vremena u kome su živeli naši davni preci. Tada je primarna uloga čoveka bila da očuva egzistenciju i sigurnost. U današnje, savremeno doba, egzistencija se podrazumeva, a čovek je fokusiran na ostvarenje potreba sa vrha Maslovljeve piramide: na samoostvarenje, razvoj kreativnosti, samopoštovanje, uvažavanje. Zamislite broj prosečnih misli koje je imao naš davni predak, koji izlazi iz pećine, traži hranu, obavlja fiziološke potrebe, vraća se u pećinu, brani se od napada ako je neophodno, pa sutra opet isto. Ne deluje posebno komplikovano, zar ne? Uporedite to sa situacijom savremenog čoveka, koji u toku dana preradi oko 100.000 misli. Zamislite sada primarnu ulogu straha u kontekstu 100.000 misli. Fiziološka reakcija organizma se javlja kada god osetimo da smo ugroženi i naše telo reaguje isto kao da nas juri medved. A u današnje vreme savremeni čovek se često oseća ugroženim, i to je vrlo subjektivna kategorija: kada ga neko popreko pogleda, kada doživi osudu ili neprihvatanje, ako šef nije zadovoljan rezultatima, ako mu se partner nije javio na poziv, ako misli da neko misli da je on mislio nešto što ne treba... postoji milion i jedna situacija. U svim tim momentima nesvesno reagujemo strahom, jer naš organizam ne zna jesmo li životno ugroženi.

Spoznajte uzrok straha

Neophodno je da spoznamo uzrok svoga straha, kao osnovni preduslov da ga prevaziđemo i uz njegovo prisustvo nastavimo dalje. Hrabrost ne znači odsustvo straha, već delovanje uprkos strahu, ruku pod ruku sa njim, pripitomljenim i poznatim saputnikom. Možda mislite da mnogi uspešni ljudi nemaju strah, jer se usuđuju na razne poduhvate, često iskoračuju iz zone koja im je poznata, ulaze u mnoge nepoznate situacije. Ali znajte da to nije tako! Oni često nisu ni svesni momenta kada se suočavaju sa strahom, ali na to imaju sasvim drugačiji pogled. Strah ih ne sprečava da učine potrebni korak. Doživljavaju ga kao pokretačku silu, pogonsko gorivo, izazov, motivaciju.
Neki ljudi možda drugačije imenuju strah, pa kažu za sebe da su nekad nervozni ili slično. Ali kad malo dublje sa njima popričamo o tome, shvatimo da iza toga stoji strah. Ako se zapitamo zašto bismo se suočavali sa nečim što nas plaši, umesto da nastavimo da živimo kao do sada, treba da razmislimo o sledećem: probijanje kroz strah je manje zastrašujuće nego živeti sa svojim osnovnim strahom koji nam daje osećaj bespomoćnosti.

Sve ono što je poznato

Najčešći strah današnjice je strah od nepoznatog, koji podrazumeva izlazak iz sopstvene zone komfora. Zapravo, mogli bismo je nazvati zonom poznatosti, jer se mnogo više odnosi na ono što nam je poznato nego na komfor, stvarajući tako često iluziju sigurnosti. Ako nam trenutno nije dobro, ne ostvarujemo napredak, nezadovoljni smo, a ne činimo ništa da se pomerimo, onda smo zaglavljeni u svojoj zoni poznatosti. Verovatno imamo gomilu izgovora kao opravdanje. Zona poznatosti je vrlo zavodljivo mesto. U njoj nam sve nevolje, sukobi i teskobe deluju blisko i poznato. Van zone koju poznajemo su neke nove teskobe i problemi, pa najčešće pomišljamo: „Ko će se sad upoznavati sa njima, dosta mi je ovih mojih problema”. Ove svoje (probleme, nesuglasice, nezadovoljstva, traume čak) već dovoljno poznajemo. Nekako smo se srodili sa njima i iako nam je teško, bar nam je teško na poznati način. U svojoj zoni poznatosti imamo iluziju sigurnosti. Treba da budemo svesni da ovako gušimo sebe. Oduzimamo sebi mogućnost da iskusimo nešto novo. Zaustavljamo svoj razvoj i sprečavamo sebe da se susretnemo sa nečim novim, da razvijemo neke nove veštine i ojačamo sposobnosti. Važno je da zapamtimo da van onoga što nam je poznato nisu samo novi problemi i brige, već i novi izazovi, prilike i mogućnosti. Uz iskorak iz zone poznatosti mi otvaramo vrata novim iskustvima i šansama za rast i razvoj. Izaberimo novu priliku umesto prividne sigurnosti. Svi mi možemo mnogo više nego što mislimo.

MISLI ZA PREVAZILAŽENJE STRAHA:

1. Kada se javi strah i prepoznate ga, možete svesno sebi da kažete: „U redu je, nisam ugrožen/a. Ovo je moj doživljaj situacije. Hajde da razmotrim malo bolje o čemu se ovde radi.” Zatim prikupite potrebne informacije, pa donesete zaključak. I shvatite da ne morate ni da se borite niti da bežite.

2. Preispitujte se. Šta su realni, a šta nerealni strahovi? Da li ste zaista realno ugroženi ili to samo primordijalni refleks igra svoju nesvesnu ulogu? Ako se stalno plašite, doživljavaćete okruženje kao neprijateljsko, doživljavaćete život kao minsko polje. Sopstveni život će vam neprekidno biti u „bori se ili beži” funkcionalnosti. Stoga pratite svoje misli i emocije.

3. Podsetite se činjenica do kojih su došla istraživanja, a koje kažu da se 60 odsto svih naših strahova nikada ne realizuje, 20 odsto se tiče prošlosti, koju više ne možemo da kontrolišemo, a 10 odsto odlazi na male, bezvredne stvari za koje zapravo niko ni ne mari. Od preostalih 10 odsto, samo se 4–5 odsto može smatrati opravdanim strahom. Hoćete li dopustiti da 4–5 odsto vaših misli rukovodi sa 100 odsto vašeg života?

4. Zapitajte se: „Šta je najgore što može da se dogodi ako se realizuje ovaj moj strah?” Shvatićete da u najvećem broju slučajeva to zapravo i nije toliko strašno koliko je vama delovalo dok se sa tim niste suočili.

Izvor: Sensa/Ana Rodić, kouč za lični razvoj, NLP master i hipnoterapeut