Nekoliko generacija bi to verovatno potvrdilo: ljudi u 50-imi 60-im godinama sve češće i mirnije iznose jedan važan osećaj, da je upravo period u kojem se nalaze najbolji u njihovom životu. Ne kao uteha, već kao jednostavna konstatacija: da se sada osećaju bolje nego ranije.
Ono što posebno privlači pažnju jeste način na koji to objašnjavaju. Retko ko govori o „kasnom buđenju“, kao da je u pitanju nova ličnost koja se pojavila niotkuda. Umesto toga, mnogi kažu da je to zapravo, ponovno upoznavanje sebe. Kao da je deo njih, onaj autentični, prvi put viđen oko dvadeset druge godine, pre nego što su počele obaveze, kompromisi i životne uloge.
Kako se želje polako povlače u drugi plan
U ranim dvadesetim, oko 22. godine, mnoge odluke donose se tiho i bez velikih preispitivanja. Biraju se stabilni poslovi umesto onih koji zaista inspirišu, jer postoje računi, očekivanja i potreba da se bude praktičan. Stan se bira po ceni, a ne po želji. Planovi o putovanjima se odlažu za kasnije. U odnosima se često pristaje na kompromis, da bi sve funkcionisalo mirno i bez sukoba.
U tom trenutku, ništa od toga ne deluje kao gubitak. Deluje kao odrastanje. I zaista, mnoge od tih odluka donose stabilnost – porodici, partnerstvu, svakodnevnom životu. Ali postepeno, ono lično počinje da se povlači u drugi plan.
Stavljanje sopstvenih želja na kraj liste, kako bi svima drugima bilo lakše, spolja izgleda kao zrelost. I jeste zrelost, ali iznutra, često polako ima svoju cenu.
Tiha transformacija koja se ne primeti odmah
Najvažniji deo ove priče događa se polako, gotovo neprimetno. Ljudi znaju tačno šta su nekada voleli, ali to više ne rade. Kažu sebi da će se vratiti hobijima „kad bude više vremena“, „kad deca porastu“, „kad posao postane lakši“. Međutim, to „kasnije“ retko kada dođe u obliku koji su zamišljali.
U galeriji ispod pročitajte 7 razloga zašto su žene rođene 1970-ih godina posebne!
Želje ne nestaju naglo, one postepeno slabe, jer više nemaju prostora. Prvo se preskaču vikendi koji su bili samo za sebe, zatim se prestaje govoriti o onome što nedostaje, a na kraju se i samo osećanje nedostatka utiša.
Tada uloga preuzima primat. Osoba više ne vidi sebe kao nekoga ko je odustao od svojih snova, već kao stabilnu, odgovornu i pouzdanu ličnost. I to postaje njihova osnovna definicija.
Kada se prostor konačno otvori
Kada deca odu od kuće, kada se posao promeni ili uspori, i kada obaveze popuste, pojavljuje se prostor koji ranije nije postojao. U početku, taj prostor ne deluje kao sloboda, već kao praznina.
Ali upravo u toj tišini počinje nešto da se menja. Javlja se nemir koji se ne može lako objasniti – kao da se nešto dugo potisnuto polako vraća. Ljudi ponovo posežu za stvarima koje su nekada voleli, vraćaju se starim interesovanjima, putovanjima, muzici, idejama koje su godinama čekale.
I tada se javlja osećaj da se ne radi o nečem novom, već o nečemu poznatom. Kao da se ne upoznaje nova osoba, već se ponovo susreće ona stara. Ponovo se vraća ona iz prošlosti, ona žena od 22. godine, samo svesna svojh želja, oslobođena i spremna da udahne punim plućima.
Povratak sebi i suočavanje sa propuštenim vremenom
Ovaj povratak nije jednostavan ni lagan. Sa sobom nosi i tugu – zbog godina u kojima su lične želje bile odložene, zbog života koji je mogao izgledati drugačije, ali i zbog izbora koji su u tom trenutku delovali kao jedini mogući.
Ponekad se javlja i bes, ali i žaljenje. Ipak, taj proces nije nešto što treba izbeći – on je deo vraćanja sebi.
Jer ono što se često zaboravlja jeste činjenica da ta osoba nikada nije nestala. Samo je bila tiha. I sada, kada ima više prostora nego ikada, ponovo dobija priliku da bude prisutna.
I možda je upravo to razlog zašto mnogi kažu da su kasnije godine, zapravo najiskrenije godine života.
BONUS VIDEO:
