Po obrazovanju diplomirani psiholog, a po profesiji life coach čija je uža specijalnost pružanje podrške za postupak vantelesne oplodnje, gđa Eleonora Vlahović, i sama majka sedmogodišnjih blizanaca dobijenih ovim postupkom, deli sa nama svoja znanja i iskustva, akcentujući značaj prevencije i pripreme.

Jedan od problema razvijenog dela sveta je i manja plodnost muškaraca i žena. Danas se smatra da 20% parova ima teškoće da ostvari željeno potomstvo. „Iako postoji sloboda izbora i neretko se odlaže rađanje, ne treba zaboraviti da su godine žene izuzetno važne i da statistika pokazuje da posle 42. godine plodnost žene opada, kako za prirodnu, tako i za vantelesnu oplodnju“, podseća Eleonora Vlahović i kaže da može sasvim dobro da se živi i bez dece, ukoliko je to lični izbor. „Međutim, oni koji žele potomstvo, a to ne mogu da ostvare biće na velikom iskušenju da istraju u borbi za ostvarenje svoje želje gde će na udaru biti celokupno biće dve osobe, njihovo fizičko i metalno zdravlje, međusobni odnos, odnos prema okolini, njihov pogled u budućnost i doživljaj smisla života, pravde, postojanje Boga i još mnogo toga uključujući i standard života, jer lečenje steriliteta obično traje dugo i iziskuje velike troškove... U jednom trenutku ceo život para fokusira se na pitanje: Kako dobiti bebu?“

Jedno od potencijalnih rešenja je vantelesna oplodnja

Kada se susrela sa ličnim problemom steriliteta, Eleonora nije dozvolila da je to deprimira, već je želela da bude konstruktivna i da kroz ličnu borbu bolje upozna sam problem. Usmerila je pažnju na rešenje, povećala interesovanje za vantelesnu oplodnju, čitala raznu literaturu, razgovarala sa različitim ljudima, sve vreme pažljivo osluškujući sebe, sopstvene misli i emocije… Borba nije bila bezuspešna, nakon dve decenije pokušavanja, Eleonora i njen suprug postali su presrećni roditelji zdravih muških blizanaca. Osim toga, mnogi su počeli da je zovu, da se raspituju, i shvatila je koliko parova žudi za podrškom, kao i da su uglavnom već iscrpljeni od nekoliko neuspelih vantelesnih oplodnji od kojih su puno očekivali... Poučena svojim iskustvom, kao i znanjem iz psihologije počela je da se bavi planiranjem porodice u okviru nevladinog sektora i kaže da je vremenom shvatila da postoji veliki broj ljudi koji imaju problem sa dobijanjem dece i, sa druge strane, da im nije lako...

“A nije im lako iz više razloga, prvo jer je to partnerski problem. Nekada nije lako ni kada sami sa sobom imate problem, a tek sa partnerom... U ovakvom slučaju potrebna je dodatna komunikacija između dve osobe, šta ko misli, kako se oseća, šta kaže, šta je uradio itd. Druga stvar koja je izuzetno važna je sociološki okvir jer se nameće osećanje neprijatnosti ako ne možete da imate decu”, kaže Eleonora i podseća da je poslednjih decenija takva nelagodnost sve manja jer je društvo krenulo u drugom pravcu i mnogo je onih koji ne žele decu, tj. mogu ali ne žele.

“Nakon prihvatanja činjenice da problem postoji sledi novi problem: kome se obratiti, koji put je dobar, da li alternativno lečenje, da li klasično lečenje, pa se potroši mnogo vremena na razne tretmane i pripreme. Naravno tu su i finansijski troškovi, i sve to celu situaciju komplikuje pa ljudi to doživljavaju kao lični neuspeh, počinju izmenjeno da se ponašaju, da posustaju u profesiji, da izbegavaju druge ljude, posebno tuđe dečije rođendane, da doživljavaju neka nova, do tada potpuno strana osećanja, kao što su zavist i ljubomora. Sad zamislite osobu pred vantelesnu oplodnju koja je preplašena, nesigurna, sva u grču, a uložila je vreme i novac u taj postupak, primila mnogo hormona itd. a praktično samoj sebi šteti jer umesto da uđe kao partner, ulazi u postupak kao protivnik, a da toga čak nije ni svesna...”, otvoreno priča Eleonora i objašnjava zašto je, pored podrške, upravo priprema glavni temelj uspeha.

“Već godinama pružam podršku pri pripremi za veštačku oplodnju, jer sam shvatila da je, kao i za druge veoma značajne životne promene, najvažnije da se nekako pripremite. Nažalost, kod nas je još uvek slaba svest o značaju prevencije i pripreme čak i u drugim oblastima. Smatram da sam lično bila dobro pripremljena za vantelesnu oplodnju. Dve decenije sam se vrlo ozbiljno borila da to ostvarim, ali nisam dozvolila da me taj problem proguta, sačuvala sam dobar brak, dobre porodične odnose, i uz to sam napredovala u svojoj profesiji, što je veoma važno kako biste imali ravnotežu između problema i uspeha. Ako vam u životu ostane samo problem, onda nemate uporište, nemate odakle da crpite snagu. Sa današnje tačke gledišta mogu da kažem da sam prezadovoljna svojim životnim putem, jer nekako pri kraju mog biološkog perioda koji je optimalan za rađanje uspela sam da dobijem dva sina, da sve bude regularno i dobro. Ali, to je zaista plod velike istrajnosti, s tim što se to dešavalo u periodu kada vantelesna oplodnja nije bila tako razvijena kao sada, tako da su ljudi koji sada ulaze u taj postupak u prednosti, mogu to da rade u većem broju ustanova, postoji veći broj medicinskih stručnjaka i više iskustva, čak i država pomaže, i smatram da je veoma važno što je problem steriliteta prihvaćen kao problem društva, a ne samo pojedinca”, kaže Eleonora i dodaje da je sve pripreme, tretmane i sam postupak uradila u Srbiji i da se vantelesna oplodnja veoma slično radi u svim zemljama sveta.

Na osnovu iskustva iz psihologije i pružanja pomoći ljudima koji su u krizi, kao i na osnovu svega što zna da se dešava pri lečenju steriliteta, Eleonora Vlahović je koncipirala set radionica „Od steriliteta do nataliteta“ koje se odvijaju u prostorijama centra Balans Medika u Beogradu (www.balansmedika.com), tako da je danas jedna od retkih, ako ne i jedina koja radi baš tu vrstu pružanja pomoći i podrške.

Nastavak članka