Kako da ponovo postanete bliski sa partnerom: tajna za povratak romantičnih varnica u brak ili vezu

Zagrljaj, najfiniji barometar bliskosti i poverenja. Mogu da volim bez zagrljaja, ali ne i da grlim bez ljubavi - zapisao je Rumi i ostavio nas da malo razmislimo o sebi. Kada ste poslednji put zagrlili voljenu osobu? Jeste li joj skoro, onako bez povoda, rekli da je volite? Da li vam je stvarno stalo da vam veruje i da vi verujete njoj ili samo po automatizmu držite do poverenja? Mnogo pitanja za veliku, a skrajnutu temu - bliskost. Zašto je toliko važna, a tako joj malo dajemo na značaju? Gde se rađa i kako nestaje? Može li ljubav da plovi u nove vode ako je na obali ostavila bliskost i potrebu za njom?

Istraživanja pokazuju da veliki broj parova stavi tačku na vezu, pa i na brak, uz opravdanje da su se udaljili od partnera. Nisu srećni. Nedostaje im bliskost. Kako se osećaju ljudi koji su je izgubili?

- Na bliskosti treba konstantno raditi, što znači vežbati veštine slušanja onog drugog, jasno komunicirati, pristajati na kompromise, poštovati odluke i različite stavove partnera, biti spreman za aktivno razrešavanje konflikta, saosećati... Osoba koja je ostala bez bliskosti uskraćena je za sve navedeno, oseća se suvišnom, praznom, nezanimljivom, nebitnom, usamljenom. Oseća da je druga strana ne poštuje, da ne dele iste vizije, da su se negde mimoišli na putu razvoja - objašnjava Pavlica.

A da li je nužno da ona odmah zaživi, neguje se i traje? Ili ona dolazi tek posle zaljubljenosti?

- Mišljenja sam da bliskost, u onom pravom smislu te reči, na početku nekog odnosa ni ne postoji. Ona nije kategorija "sve ili ništa", kao što je zaljubljenost. Naprotiv, ona se razvija postepeno, kako shvatamo da nam je neka osoba bitna. I to važi za sve odnose - roditeljski, prijateljski, partnerski... Bliskost se nalazi negde na pola puta između krajnje autonomije sa jedne, i potpune simbioze, sa druge strane. Ako je neko suviše samostalan, tačnije samodovoljan, teško da će se otisnuti u pravcu bliskosti - upozorava sagovornica.

Ukoliko stvari posmatramo iz tog ugla, onda odnos koji počiva na ekstremnoj uzajamnosti, u kojoj osobe zavise jedna od druge u svakom pogledu, ne možemo da govorimo o zdravoj bliskosti. Oba kraja ovog kontinuma, dodaje psiholog, u neku ruku su patološka, dok bliskost podrazumeva izbalansiranu potrebu za samostalnošću i uzajamnošću.

PageBreak

Srećna i ispunjena ljubav koja traje

Sagovornica "Života plus" priču o bliskosti zatvara jednom ličnom. Njeni baka i deka su imali srećan i ispunjen odnos koji je trajao pola veka:

- Gledajući ih, zaključila sam da postoje dva glavna sastojka za ljubav. Deka je bio mašinski inženjer, a njegova omiljena razonoda u penziji bila je da satima sedi za radnim stolom i projektuje. Baka je ovo "njegovo" vreme bezuslovno tolerisala. Ona se, kao penzionisana medicinska sestra, tih sati bavila pripremanjem zdravih obroka. Deka je to takođe pozdravljao. Postojali su i zajednički sati. Tada bi igrali karte, "mice", "crnog petra" ili "čoveče, ne ljuti se". Bili su i ostali najzadovoljniji par koji poznajem. Da zaključim, da bi osobe bile ispunjene u nekom odnosu, neophodno je da se nesmetano razvijaju - da imaju svoj prostor u kome će raditi šta i kako žele, kao i da zajedničkim snagama rade na razvoju samog odnosa. Ovo nas vraća na početnu konstataciju - ni potpuna stopljenost (simbioza), niti potpuna otuđenost (autonomija) nisu recept za sreću.

A, ukoliko to nešto suštinsko iz ko zna kog razloga izostane na početku, ne znači da neće moći da se izgradi tokom veze. Jer, kako kaže sagovornica, suština bliskosti i jeste da treba da se gradi.

- Na početku ljudi uglavnom uđu u odnos sa željom da fasciniraju, osvoje, pridobiju drugu osobu. To neretko podrazumeva da će više biti skoncentrisani na sopstveni ego, odnosno na svoju samoprezentaciju. Želeći da ostave što bolji utisak, skloni su da zanemare potrebe drugog. Kako vreme odmiče, fokus se polako pomera sa sebe na odnos i tako bliskost lagano ulazi na mala vrata. To znači da će osoba prestati da bude kompetitivna da bi se dokazala, a na to mesto će ući saradnja - objašnjava psiholog.

Posle toga dokazuje se samo bliskost. Svakog dana i svakog trenutka.

Da li je moderno doba potrebu za bliskošću bacilo na margine?

- Nova vremena donose nove sistemevrednosti. Današnji je takav da izuzetno ceni lični integritet, autonomiju, samostalnost, sposobnost, uspešnost... Ove osobine ne moraju da se nužno kose sa bliskošću, ali nas definitivno lagano udaljavaju od nje. Empatija je u većini slučajeva žrtvovana u korist samocentriranosti i ličnih ambicija. Zbog ovakvih imperativa čini mi se da su čak i oni koji veruju u bliskost utišali svoje glasove u strahu od osude i/ili povrede. Tužno, ali najmanje je onih koji otvoreno i rado glorifikuju bliskost.

Jesmo li smo svi postali pomalo sebični, pa se uvek prvo pobrinemo za sebe, da nama bude udobno u vezi, pa bliskost nužno strada?

- U današnje vreme svi su pomalo odbrambeno nastrojeni, gde je glavni cilj izvući se bez povrede. Sve se ubrzalo pa i veze. Partneri se očas posla menjaju kao na pokretnoj traci, pa većina nije zainteresovana da preterano investira u ono što će ionako brzo proći. U toj trci važnije je sačuvati "živu glavu". Odavno nas je već Erih From upozorio u svojoj knjizi "Umeće ljubavi" da ako želimo da budemo ljubljeni moramo isto toliko razvijati kapacitete za ljubav. Čini se kao da ga nismo čuli, ili je prošlo toliko vremena da smo zaboravili ovaj mudri savet.

Izvor: Novosti