OVO MOGU DA BUDU UZROCI NAPADA PANIKE: 13 "bezazlenih" simptoma ukazuje na anksioznost – saznajte kako da pomognete sebi

Anksioznost je značajna karakteristika stanja mentalnog zdravlja, pored generalizovanog anksioznog poremećaja, obeleženog stanjem stalne brige i strepnje. Možda najistaknutija, anksioznost je komponenta posttraumatskog sindroma i opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Ali, upravo ono što treba smatrati glavnom razlikom u tim poremećajima stvar je intenzivne naučne rasprave, i iz tog razloga, sve dok se ne sazna više o neurobiologiji mentalnih stanja, nijedno od ovih stanja nije formalno klasifikovano kao anksiozni poremećaj, iako se često nazivaju takvim.

Pre svega, ovo su najčešći simptomi anksioznosti i napada panike:

• vrtoglavica

• napetost mišića

• drhtanje

• Suva usta

• znojenje

• bol u stomaku

• glavobolja

• Nemir ili osećaj kao da ste na ivici

• Lako se umarate

• Poteškoće sa koncentracijom

• Razdražljivost

• Napetost mišića

• Poremećaj sna

Vrste anksioznosti i pratećih paničnih napada:

- Fobije:

Fobije su strah od određenih objekata (zmije, psi) ili situacija (letenje, boravak na visini), a strah, skoro uvek neposredan, a ne orijentisan ka budućnosti, može biti toliko intenzivan da izazove napad panike. Iako se čini da su neke fobije gotovo povezane sa ljudskom vrstom, a neke se razvijaju kao odgovor na loše iskustvo, mnoge nemaju specifičan uzrok. Mnogi stručnjaci smatraju fobije našim evolucionim nasleđem, nasleđem adaptacija koje su omogućile našim precima da prežive u manje gostoljubivim uslovima u prošlosti.

- Agorafobija: 

Agorafobija je specifična fobija koja uključuje strah od bega ili nemogućnost traženja pomoći i obično se fokusira na boravak na otvorenim prostorima kao što su mostovi, zatvorena mesta kao što su pozorišta ili liftovi, prepuna mesta poput tržnih centara ili koncerata ili na samostalan boravak izvan kuće. Ljudi sa agorafobijom postaju veoma uznemireni kada se nađu u takvim situacijama i obično se trude da ih izbegnu.

- Generalizovani anksiozni poremećaj:

Generalizovani anksiozni poremećaj ima tendenciju da bude upravo to - generalizovan. Postoji zabrinutost u vezi sa jednim od glavnih domena života, a kognitivno opterećenje zabrinutosti nije srazmerno verovatnoći bilo kakvih loših ishoda koji se očekuju. Fobije generalno imaju vrlo ograničen fokus. Postoji i važna mentalna razlika: Strah od fobija je prilično trenutan; ne odražava produženo stanje, iako je nesrazmerno stepenu stvarnog rizika koji predstavlja. Fobije imaju tendenciju da se fokusiraju na određene objekte ili situacije i grupišu se u nekoliko karakterističnih kategorija: životinje (zmije i pauci ili čopor strašnih životinja), prirodno okruženje (visine, oluje) i povrede (krv, injekcije).

- Socijalni anksiozni poremećaj:

Ljudi su društvena bića, sposobna da napreduju na odobravanju i prihvatanju od drugih. U našoj evolucionoj prošlosti, naš opstanak kao pojedinaca zavisio je od grupne inkluzije: osetljivost na negativno društveno prosuđivanje nudila je prednost preživljavanja. Ljudi se prirodno mogu razlikovati po tome koliko se plaše negativnog društvenog prosuđivanja, a neki ljudi mogu postati posebno društveno zabrinuti samo pod određenim okolnostima, na primer kada znaju da su u centru pažnje. Rano nepovoljno iskustvo možda je postavilo sistem da trajno trigeruje preosetljivost na kritike ili neodobravanje drugih, ili ljudi mogu pogrešno protumačiti društvene znakove i uočiti pretnje odbacivanjem tamo gde ne postoje, što dovodi do poremećaja socijalne anksioznosti. Ljudi sa ovim stanjem obično izbegavaju situacije u kojima će biti izloženi pažnji drugih, poput držanja govora ili toga da jedu pred drugima. Možda se plaše upoznavanja novih ljudi ili uključivanja u grupne razgovore. Socijalni anksiozni poremećaj ograničava mogućnosti ljudi i uživanje u životu.

- Anksioznost zbog razdvajanja:

Većina male dece razvija anksioznost zbog odvajanja od roditelja ili staratelja. To je normalna razvojna faza i, počevši od devetog meseca starosti, tip i stepen uznemirenosti koju deca pokazuju pri odvajanju od negovatelja, obično se koristi kao mera sigurnosti vezanosti i prilagođavanja svetu stranaca. Ali anksioznost zbog razdvajanja koja je prikladna u prvoj godini života se smanjuje u desetoj godini. Separacioni anksiozni poremećaj postoji kada deca pokazuju više od razvojno odgovarajućeg stepena uznemirenosti zbog odvajanja od kuće, a razvija se kod oko četiri procenta dece mlađe od 12 godina. Može se pokazati kao stalna briga da li će biti izgubljeni ili kidnapovani i nikada više neće videti svoje roditelje, ili imaju strah o umiranju roditelja. Deca sa anksioznim poremećajem razdvajanja često odbijaju da idu u školu, a mogu biti i nespretna. Napad razdvajanja može se desiti u bilo kom periodu značajnog stresa tokom detinjstva, ali može biti posebno težak nakon razvoda roditelja.

- Hipohondrija:

Ono što se ranije nazivalo hipohondrija ili hipohondrijaza, rafinirano je u dva odvojena stanja, koja uključuju fizičko izražavanje psihičke patnje, ali samo jedno se smatra usklađenim sa anksioznim poremećajima. Anksiozni poremećaj bolesti obuhvata ljude koji imaju nivo opšte zdravstvene anksioznosti dovoljno visok da izazovu psihički stres i oštećenje, ali se ne manifestuju specifičnim somatskim simptomima. Nasuprot tome, somatski simptomi i srodni poremećaji odnose se na one ljude koji imaju somatske simptome praćene psihološkim stresom i zaokupljenošću tim simptomima. Obe verzije hipohondrije imaju tendenciju da se mnogo više pojavljuju u medicinskim ustanovama nego u ustanovama mentalnog zdravlja.

Treba naglasiti da su i posttraumatski stresni poremećaj i opsesivno-kompulsivni poremećaj usko povezani sa anksioznošću i donedavno su bili klasifikovani kao anksiozni poremećaji. Ljudi sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem se prisilno uključuju u ponavljajuće se rituale (na primer, pranje ruku) i neproduktivno ponašanje (recimo, stalno preuređivanje predmeta na polici) kako bi razoružali nemilosrdne misli koje izazivaju anksioznost. Ritual ima za cilj da vrati osećaj sigurnosti.

Posttraumatski sindorm uključuje kvar u drugim neuronskim čvorovima u krugovima straha i sigurnosti. Kao i opsesivno-kompulsivni, i posttraumatski sindrom karakteriše pogrešno čitanje signala opasnosti; međutim, tipično ga generiše veoma stresna situacija koja preti telesnom opasnošću. Mesecima, pa čak i godinama kasnije, sećanje na taj događaj toliko je živo pokrenuto ne-pretećim iskustvima da diktira mere bezbednosti koje su krajnje neprikladne i preplavljuju svakodnevne aktivnosti. Kao i neki anksiozni poremećaji, poput fobija, posttraumatski sindrom može reagovati na lečenje koje uključuje izloženost stimulansu koji izaziva strah.

Izvor: Sensa