Šta je nenasilna komunikacija?

Naša svakodnevna komunikacija je prožeta automatizmima koji su integrisani u naš govor i ponašanje, a da toga nismo ni svesni. Cilj nenasilne komunikacije je da stvori kvalitetan odnos prema drugima, ali i prema sebi i svojim potrebama, piše MaricaŽivković, sertifikovani internacionalni, profesionalni lajf kouč.  Primena nenasilne komunikacije unosi jasnoću i doslednost između onoga što želimo i onoga što govorimo. Ovaj proces, koji je razvio Maršal B. Rozenberg, poznati američki klinički psiholog, ima za cilj da podseti na to šta je bitno u ljudskim interakcijama, da poboljša kvalitet naših odnosa i da nas uputi kako da bolje rešavamo konfliktnesituacije.

Da na početku razjasnimo, nenasilna komunikacija, na engleskom nonviolent communication, nema nikakve veze sa fizičkim nasiljem. Termin je kao takav izveden iz bukvalnog prevoda engleskog naziva. Nenasilna komunikacija nas poziva da budemo svesniji svojih percepcija, da uočimo svoje emocije i da njima upravljamo, da se povežemo sa svojim potrebama i motivacijama i da naučimo da jasno formulišemo svoje zahteve. Omogućava nam da u primedbama ili ponašanju drugih ljudi, koje nam smeta na prvi pogled, „dekodiramo” šta oni zaista znače. Nenasilna komunikacije takođe insistira na tome da se precizno formuliše ono što želimo. I upravo taj, jasno izraženi zahtev, početak je istinski konstruktivnog dijaloga.

Primena nenasilne komunikacije stvara uslove za iskren, autentičan dijalog, uz obostrano poštovanje. Uči nas da jasno izrazimo svoja osećanja i potrebe, ali i da slušamo drugog sa većom svešću, otvorenošću i razumevanjem. Ukratko – da slušamo druge osobe sa empatijom. Empatično slušanje podrazumeva da svu svoju pažnju posvetimo osobi koja govori bez ikakvih predrasuda prema njoj.

Važni elementi nenasilne komunikacije:

  • Proces u četiri etape. Sam proces nije skup pravila, već vodič za fokusiranje na ono što je zaista važno u smislu osećanja i potreba.
  • Empatično slušanje sebe i drugih, fokusirajući se na potrebe koji stoje iza reči ili ponašanja koja ih prate.
  • Poznavanje sebe. Vi najbolje znate šta osećate i poznajete svoje potrebe. Ne možete očekivati od drugih da znaju šta želite ako im to niste rekli.

Kako primeniti nenasilnu komunikaciju?

Evo četiri osnovna koraka procesa nenasilne komunikacije, prema Rozenbergu:

1. Posmatrajte bez osuđivanja. Svrha zapažanja je da izgradi zajedničku osnovu između vas i vašeg sagovornika. Ako uspete da se držite činjenica, veća je verovatnoća da ćete se povezati sa drugom osobom i da nećete kod nje izazvati potrebu da se brani ili prekine razgovor. Ako u svom govoru osuđujete ili tumačite reči i ponašanje druge osobe, ona može lako čuti osudu i kritiku, a to je ono što želimo da izbegnemo u procesu nenasilnekomunikacije. Naravno, nije neophodno, a i nemoguće je očekivati, da se uvek i u svemu složite sa drugima. U datoj situaciji, pokušajte da pronađete činjenice koje su na vas uticale i izavale u vama emociju koja je razlog vaše potrebe za reagovanjem. Zapazite i izrazite činjenice bez ocenjivanja, u smislu ispravnog ili pogrešnog. Naučite da razlikujete zapažanja/činjenice od tumačenja i osuda.

Primer:

Tumačenje: „Potpuno si nepouzdan. Nikad ne držiš svoju reč!”
Zapažanje: „Rekao si da ćeš juče da odeš po namirnice, a to do sada nisi uradio.”

2. Uočite i izrazite svoja osećanja. Skrivene emocije su obično u srcu loših i konfliktnih odnosa i često iznutra remete i sabotiraju komunikaciju. Dogodilo se nešto što u nama izaziva potrebu za reagovanjem. Zašto osećamo upravo to, a ne nešto drugo, proizilazi iz naših potreba (više o potrebama u sledećem koraku). Svrha imenovanja osećanja je da vam ukažu na potrebe koje stoje iza njih.

Pažljivo izrazite svoje emocije, bez osuđivanja. Karakteristika osećanja je da ona govore o tome kako ste, šta doživljavate. Kada delite svoja osećanja, važno je da ih ne mešate sa onim što mislite da vam drugi rade ili onim što mislite o sebi. U jeziku nenasilne komunikacije, reči koje izražavaju osećanja razlikuju se od reči i rečenica koje sadrže tumačenje nečijeg ponašanja i opis naših misli. Dešava se da ljudi započnu rečenicu sa „Osećam se…”, a onda podele svoje tumačenje umesto osećanja.

Tumačenja ili takozvana „lažna osećanja”:
„Osećam da ti uopšte nije stalo do mene.”
„Osećam se kao da misliš da sam glup.”
„Osećam da sam bezvredan.”
Osećanja:
„Osećam se frustrirano i usamljeno.”
„Osećam se uzbuđeno.”
„Tužan sam.”, itd.

3. Izrazite i razjasnite svoje potrebe. Postavite sebi sledeća pitanja: Šta je važno? Šta ja cenim?

Nenasilna komunikacija stavlja veliki fokus na potrebe, koje se mogu opisati kao životna sila ili unutrašnja energija koja nas pokreće. Ono što se dešava i to kako se osećamo rezultat su potreba koje jesu ili nisu zadovoljene. Razlog zašto se ljudi osećaju neprijatno ili nesrećno je to što postoje potrebe koje nisu zadovoljene. Kada su naše potrebe ispunjene, to u nama budi osećaj užitka. Kada naše potrebe nisu ispunjene, naša osećanja nas navode da reagujemo u nadi da ih ispunimo. Povežite osećanja sa potrebom koja se krije iza njih.

Primer:

Zapažanje, osećanje, potreba:
„Primetio sam da si kasnio tri puta ove nedelje (zapažanje). Osećam anksioznost (osećanje), jer moramo da ispoštujemo rokove za projekat (potreba).”

4. Formulišite svoju molbu, zahtev. Šta druga osoba konkretno treba da uradi da biste mogli da osetite da su vaše potrebe zadovoljene? Nakon što iznesete svoje zapažanje, osećanje i potrebu, vreme je da konkretno i jasno zatražite od druge osobe ono što želite. Izrazite specifične zahteve na osnovu vaših osećanja i potreba. Nakon što razjasnite svoje emocije i potrebe, postavite jasan zahtev. Jasno formulišite svoju želju. Niko osim vas ne može da zna kako da ispuni vaše potrebe. Veoma je važno jasno i konkretno izraziti svoje zahteve. Povedite računa o tome da vaš zahtev bude izvodljiv i da kaže ŠTA želite, a NE šta ne želite.

Primeri:
Zahtev koji je nejasan: „Možeš li me više poštovati?”
Zahtev koji kaže šta ne želite: „Možeš li prestati da hodaš oko stola?”
Zahtev koji je neizvodljiv: „Da li bi mi zbog mene skidao zvezde sa neba?”
Jasan zahtev: „Kada treba da ideš na put, zamolila bih da te da mi javiš bar dva dana ranije.”
U svojoj praksi koristim metodu nenasilne komunikacije kao coaching alat, ali i kroz praktične vežbe sa klijentima koji žele da poboljšaju svoje odnose u porodici, sa decom, prijateljima ili na radnom mestu.

Izvor: Sensa