SAMOPOŠTOVANJE VAM NIKO NE MOŽE ODUZETI: Kako se gradi osećaj lične vrednosti i možemo li ga popraviti kasnije u životu

U svakodnevnom govoru, pojmove samopoštovanje i samopouzdanje često poistovećujemo, a između njih postoje velike razlike. 
Najjednostavnije rečeno, samopouzdanje je svest o našoj veštini: oblast života ili neko znanje ili veština u kojoj smo dobri, kojom vladamo, daje nam samopouzdanje. Samopouzdanje odgovara našim ličnim mogućnostima, koliko smo ovladali određenim sposobnostima i na taj način se najlakše može graditi i jačati. Samopouzdanje je čovekovo uverenje – može li se pouzdati u sebe. Što je neka osoba spremnija na odricanje, podnošenje trenutne neprijatnosti i bola zarad postizanja određenog cilja, sposobnosti da odloži zadovoljstvo koje se nudi zarad obećanja koje je dala sebi da će se, recimo, na redovnoj bazi posvetiti sticanju određene veštine... veća je verovatnoća da će njeno samopouzdanje neometano da raste, jer ona sama može da se pouzda u sebe. Recimo, osoba koja parazitira na račun drugih ne može da se pouzda u sebe. Samopouzdanje takođe ima veze sa nizom veština: sa planiranjem, organizovanjem vremena, samodisciplinom, sve su to veštine koje se vremenom grade i uče.

U detinjstvu nastaje nešto što zovemo nuklearni self, tj. centar naše ličnosti i postoji nekoliko preduslova kako da on bude stabilan i zdrav. Ovaj proces (kao i ostali važni procesi), nastaje u ranom detinjstvu i zavisi od toga koliko se dobro u detinjstvu odgovara na važne potrebe deteta, a kojih ukupno ima sedam (stapanje, ogledanje, idealizacija, blizanaštvo, naštimovanost, efikasnost, pozitivno rivalstvo). Mi ćemo se u ovom tekstu osvrnuti na prve tri razvojne potrebe. Za ispunjenje ovih potreba, ključna je empatija roditelja.
U idealnim okolnostima, majka bi trebalo da prepozna neprijatnost koju dete oseća i da ne bude preplavljena tom neprijatnošću. Kontrola koju u tom trenutku očekujemo (i dobijamo ili ne dobijamo) od roditelja je kontrola koju mi kasnije, u odraslom dobu, sprovodimo nad samim sobom. Kada roditelj nije u stanju da obavi simpatičku sinhronizaciju, nastaje oštećenje selfa, koji u odraslom dobu traga za odgovorom na pitanje: zašto duboko u sebi ne osećam da vredim?

Psihološke potrebe deteta

Ogledanje

U ranom detinjstvu, ogledanje je trenutak u kom osećamo da naša mama prepoznaje ono što mi imamo da joj pokažemo, onaj osećaj kad nas mama gleda i divi nam se i misli da smo divni i da smo posebni. To pruža prvo osećanje lične vrednosti: ogledanje deteta u majčinom oku, osećaj da je posmatrano svesno, zainteresovano i s ljubavlju, osećaj koji gradi i sponu sa majkom i sponu sa nama samima, dragocena veza ranog detinjstva koja se, ako se tada ne napravi, kasnije u životu teže nadoknađuje. Ovde nastaje srce zdravog narcizma, a zdrav narcizam je osećanje lične vrednosti. Naravno, nije ni potrebno ni dobro da roditelji na ovaj zaneseni i razneženi način gledaju na nas sve vreme. To posmatranje, ogledanje u očima roditelja, mora da bude realistično, ili neće postići željenu svrhu. Recimo, ako roditelj na svaku detetovu reč ili reakciju izražava „preterano” oduševljenje, to podrazumeva neki nivo mentalne odsutnosti, lažno reagovanje koje dete uvek oseti. Ovde bih se osvrnula na još jedno viđenje traume koje ljudi prenebregavaju. Naime, ljudi pogrešno vezuju traumu jedino za neki izuzetno stresan događaj koji se dogodio u detinjstvu, ali trauma ili traumatski događaj nije samo to. Trauma nije samo kada nas neko ili nešto ugrožava, trauma u ranom detinjstvu je i kada neko ne odgovori na naše potrebe. Na primer, ako roditelj ne odgovori na našu potrebu da nas vidi, ova potreba ostaje zauvek gladna i nezadovoljena.

Idealizacija

Druga potreba koju izdvajamo kao važnu je potreba za idealizacijom. Tog ćete se perioda lako setiti, to je period u detinjstvu kada smo gajili uverenje da je naša mama najbolja i naš tata najjači i tu nastaje obrazac poznat kao „ti si savršen i ja sam deo tebe”. U tom periodu roditelji su nam izgledali kao heroji koji zadovoljavaju naše potrebe. Ta detetova potreba je esencijalna i mi u određenom periodu života treba da vidimo roditelja kao superheroja, to je važno za zdrav razvoj naše ličnosti. Ali postepeno, kako odrastamo, roditelj treba da nam pruža i drugačije uvide, recimo uvid u situaciju u kojoj je on nešto pogrešio. Tako se roditeljska slika pretvara u najbolju, ali realističnu verziju kojoj težimo.
Povrede na ovom planu mogu nastati ako dete suviše naglo ili suviše snažno doživi roditeljsku bespomoćnost. Isto se može desiti i kada roditelj predugo izigrava natčoveka. Ukoliko imamo povredu na ovom mestu, u odraslom dobu nastavljamo da tragamo za ljudima ili simbolima koje doživljavamo kao superiorne. Tako možemo da idealizujemo profesora, mentora, prijatelja, partnera i da tim veštačkim putem dižemo svoju vrednost jer smo u odnosu sa tim superiornim ljudima. Ili možemo fanatično da pripadamo nečemu velikom, na primer, fudbalskom klubu, firmi ili svom narodu. Psihodinamski mi se, u stvari, krijemo iza toga.

Blizanaštvo

To je naša težnja da se postigne osećanje istovetnosti sa drugim. U detinjstvu, kada se ova potreba razvija, mi želimo da radimo sve isto kao roditelj i roditelj isto što i mi, tako, recimo, devojčice stavljaju mamim karmin ili mese testo... U tom periodu je važno i da odrasli može da se spusti na naš nivo, da se igra, da uđe u naš svet. Ispunjenje ove potrebe obezbeđuje nam kao detetu, i kasnije kao odraslom čoveku, da se ne osećamo kao stranac među ljudima, da osećamo da smo slični drugim ljudima, da smo „normalni”. Ako se ova potreba ispuni na adekvatan način, u odraslom dobu stvara se veća tolerancija na razlike. Ako roditelj ne ispunjava ovu potrebu kako treba, onda mi kao deca posežemo za „odraslim” načinima ponašanja da bi se na taj način ostvarila bliskost sa roditeljem, tada postajemo „starmalo” dete.

Izvor: Sensa