„Nije me briga šta ko misli. Nikada me nije ni bilo briga. Život je prekratak da bismo se opterećivali tuđim mišljenjima.“
Mnogi ovu rečenicu izgovaraju sa velikom sigurnošću, ali psihologija pokazuje da iza nje ponekad može da se krije potpuno drugačija priča. Prava ravnodušnost prema tuđem mišljenju obično ne mora da se dokazuje, ona se vidi kroz ponašanje, a ne kroz glasne izjave.
Ljudi koji najčešće naglašavaju da ih nije briga šta drugi misle neretko su nekada bili upravo suprotni. Bilo im je veoma stalo do tuđeg odobravanja, ali ih je ta potreba povredila. Kritika, odbacivanje ili osećaj da nisu dovoljno dobri ostavili su trag, pa su kao zaštitu izgradili stav: „Ne zanima me.“
Kada ravnodušnost postane odbrambeni mehanizam
Nekada je rečenica „nije me briga“ zapravo zid koji čovek podigne nakon razočaranja. Ako je neko dugo tražio potvrdu i prihvatanje od drugih, a često ih nije dobijao, može pokušati da se zaštiti tako što će ubediti sebe da mu tuđe mišljenje više nije važno. Međutim, zaštita nije isto što i izlečenje. Ispod tog zida često i dalje postoji ista osetljivost, samo bolje sakrivena.
Najviše nas pogađa mišljenje onih koji su nam važni
Zanimljivo je da ljudi koji tvrde da ih nije briga za tuđe mišljenje ipak često snažno reaguju na stav određenih osoba, šefa, roditelja, partnera ili nekoga čije im je poštovanje posebno važno.
To pokazuje da problem nije u tome što im smetaju sva mišljenja, već što su posebno osetljivi na mišljenje onih od kojih su nekada želeli prihvatanje.
U galeriji ispod pročitajte 10 saveta Mihaila Labkovskog!
Odakle dolazi potreba za odobravanjem?
Odnos prema tuđem mišljenju često se oblikuje još u detinjstvu. Deca koja su odrastala uz neujednačenu pažnju, pohvale ili kritike mogu kasnije razviti snažnu potrebu da ih drugi prihvate.
Kada se takav obrazac prenese u odraslo doba, čovek može postati veoma osetljiv na odbijanje i kritiku. Tada rečenica „nije me briga“ postaje način da se zaštiti od mogućeg bola.
Prava sigurnost ne traži potvrdu
Osoba kojoj zaista nije važno šta drugi misle uglavnom nema potrebu da to stalno ponavlja. Njena sigurnost dolazi iznutra i ne zavisi od toga da li će je neko pohvaliti ili kritikovati.
Najveća sloboda nije u tome da prestanemo da čujemo tuđa mišljenja, već da naučimo da ih čujemo, a da ne dozvolimo da ona određuju našu vrednost. Jer često iza najglasnijeg „nije me briga“ može da stoji neko kome je nekada bilo stalo više nego što je mogao da podnese.
BONUS VIDEO:
