Verovatno ste se bar jednom u životu našli u situaciji da prijateljici pokušavate da objasnite da se zaljubila u pogrešnog muškarca i da pod hitno treba da ga ostavi. Slušali ste njene priče, brisali joj suze i čudom se čudili kako se uopšte mogla zaljubiti u nekog kao što je on. Ili je možda upravo vama bilo potrebno rame za plakanje jer ste se zaljubili u nekog ko vas ne ceni, zanemaruje vas, maltretira ili iskorišćava.

Takve (anti)ljubavne priče vrlo su česte. Štaviše, mnogo su češće od lepih ljubavnih priča u kojima se partneri vole, poštuju i u odnosu rastu i nadopunjavaju se. U čemu je stvar? Zbog čega se to događa? Zašto je zaljubljenost tako slepa?

U zaljubljenosti ima nečeg religioznog. Postoje određene dogme, tj. uverenja od kojih ne odustajemo. Najčešće verujemo, bez obzira na činjenice, da je naš partner zapravo negde duboko u sebi dobar, pažljiv i nežan. Ili, pak, verujemo da će se loš partner promeniti kada shvati koliko smo mi dobri, pažljivi, nežni... Cilj takvog religioznog razmišljanja, je naravno, raj. Međutim, u realnosti se događa upravo suprotno - emotivni pakao.

Ljubav, seks, karijera: koje su najbolje godine u životu...

Ceo proces je duboko podsvestan, jer da nije, niko ne bi uporno ostajao u lošem odnosu s povremenim bleskovima zaljubljenosti u kom je razmera mučnih i svetlucavih osećaja (u najboljem slučaju) 80:20. Tkivo tog duboko podsvesnog procesa jeste - fantazija.

U mašti je sve moguće. Dovoljno je zatvoriti oči i odlutati. Svetlucave niti fantazije stvoriće „njega" koji je dobar, brižan, pažljiv, „njega" kom je žao što vas je povredio, „njega" koji uviđa da bi mu bilo mnogo bolje kada bi se prepustio ljubavi, i tako i sebi i vama ulepšao život. To mazanje očiju fantazijom krajnje je nefunkcionalno jer vas vodi samo u još dublje povređivanje, ali iz nekog razloga, ta četkica kojom sebi mažete oči nije u vašim rukama. Ne znajući ni kako ni zašto, jednostavno se u nekom trenutku nađete tamo negde, u ljubavnoj ideji koja je mnogo, mnogo lepša od stvarnosti.

Jednačina na kojoj se temelji celi taj proces vrlo je jednostavna. Glasi: povreda + fantazija = zaljubljenost. Dakle, kada vas „pogrešan muškarac" povredi, umesto da reagujete ljutnjom ili tugom, počinje da se budi fantazija koja povredu umotava u divan celofan zvan zaljubljenost. Nažalost, takav odnos može da traje godinama, pa i ceo život. Možda i poznajete neku stariju ženu koja uporno za svog supruga alkoholičara i zlostavljača tvrdi: „Ma nije on takav, on je zapravo dobar. Samo treba pustiti da ga prođe..."

PageBreak

Da li će se partner promeniti

Fantazija koja celu priču ulepšava nalik je lotosu koji izvire iz mulja, a zatim se na površini vode pretvara u predivan mirisni cvet. Teški i mučni potisnuti osećaji u toj su metafori mulj, a cvet je divan osećaj zaljubljenosti. I, naravno, cvet bi svako rado podelio s voljenom osobom, ali korenje i mulj... to je nešto što mora da ostatne skriveno.

U toj skrivenosti i jeste problem. Teški potisnuti osećaji nešto su što skrivamo i od samih sebe. Kada bi starija žena iz gornjeg primera doista doživela svoju povređenost nakon što je suprug alkoholičar po hiljaditi put izvređa ili udari, emotivna bi bol bila zaista jaka.

Toliko jaka da bi ostajanje u takvom odnosu bilo neizdrživo. Međutim, ona ne želi doživeti tu emotivnu bol u potpunosti.

Ne želi videti celu sliku i pomiriti se s tim da su nepoštovanje, grubost i maltretiranje realnost koja se ni sutra ni prekosutra neće promeniti. Ne želi da se pomiri s tim da je realnost njenog braka bol, a ne ljubav.

Kako da spasem brak: psiholozi otkrivaju koji je najčešći razlog za razvod...

Ovo „ne želi" treba uzeti s rezervom, jer nije reč o svesnoj želji. Niko svesno ne bi uporno ostajao u nečemu što mu očito čini loše. Stvar je u tome da svi mi tokom odrastanja naučimo u određenoj meri da potiskujemo i izbegavamo neprijatne osećaje. I ta navika „micanja", „brisanja" ili „preskakanja" neprijatnih osećaja ostaje.

I onda, kada nas neko povredi, želimo što pre pobeći od neugodnog osećaja, bilo da je reč o tuzi, ljutnji, sramu ili nekoj mešavini osećaja koju ne možemo jasno imenovati. Kako bismo pobegli od tih osećaja, fantaziramo. Baš kao deca, koja su se odrastajući u lošim porodičnim uslovima povlačila u svoj svet i gradila neke svoje priče u kojima je sve lepše.

Supruga alkoholičara koju sam spomenula drastičan je primer slepila koje zaljubljenost može da stvori, ali podsvesni mehanizam koji tu vlada isti je kao i kod bilo koje druge „zaljubljenosti u pogrešnu osobu". Dakle, kad god se dogodi da neko ostaje zaljubljen u nekoga, iako je taj odnos loš, na snazi je zakon: povreda + fantazija = zaljubljenost.

Kad se tome dodaju i dogme: „negde duboko u sebi, on je dobar, pažljiv i nežan" i „kada shvati koliko sam dobra, pažljiva i nežna, on će se promeniti", dolazi do veličanstvene i magnetične emotivne zbrke koja se obično opisuje kao „povezani smo na nekim čudnim nivoima", „mi smo stvoreni jedno za drugo, samo on to još uvek ne vidi" i slično.

Ono što u celoj toj situaciji može biti od pomoći upravo je suprotno od fantazije. Tvrda realnost. Činjenice. „Nije me nazvao", „rekao mi je da sam glupa", „nakon seksa okrenuo mi je leđa" i sve ostalo što je proizvelo emotivni bol. I zatim, ostajanje s tom boli. Ostajanje dok god traje. To može da bude teško, ali zapravo, dugoročno gledano lakše je nego ostajati u istom začaranom krugu boli i idealizacije. Bol je teška, ali ako je to cena koju treba platiti za otvaranje očiju i napuštanje lošeg odnosa koji donosi samo još više boli, svakako se isplati.

Izvor: Sensaklub