Kao što se telo čoveka trudi da održi fizički balans, tako se i njegov um trudi da održi neku vrstu mentalne ravnoteže. U trenutku kada um nije više u stanju da održi tu ravnotežu, odnosno kada uticaji sredine prevazilaze čovekove mogućnosti da se nosi sa novonastalom situacijom, dolazi do pojave psihičke krize. Dakle, pojava krize je znak da naši postojeći mehanizmi prevladavanja nisu u stanju da savladaju problem sa kojim se suočavamo.

Najčešće se uzročnici javljanja psihičke krize dele u dve osnovne grupe: one vezane za rast, razvoj i smenu različitih životnih faza (razvojne krize) i one vezane za neke negativne spoljašnje dogadjaje kao što su bolest, gubitak, povrede, pretnje i sl (situacione krize).

Tinejdžerske dileme: koliko je za razvoj deteta presudna privrženost roditeljima...

Važno je istaći da kriza ne predstavlja bolest, već je to kratkotrajna psihička pometnja. Okosnicu stanja krize čine teskoba i depresivnost. Ukoliko se rešavanju krizne situacije ne posveti pažnja, to može dovesti do porasta tenzije i pojave anksioznosti, straha i osećanja bespomoćnosti. Ovi simptomi su praćeni brojnim telesnim smetnjama, a javljaju se i promene u ponašanju: slabija radna i intelektualna efikasnost, teškoće u komunikaciji i otežano obavljanje socijalnih uloga. Čovek u krizi je veoma često "poljuljan iz temelja" i neophodna mu je pomoć okoline.

PageBreak

Koje su otežavajuće okolnosti

Jedna od najburnijih kriza kod većine ljudi se javlja na početku adolescentnog doba. Osnovne promene u ovom periodu su vezane za fizički izgled i buđenje snažnih seksualnih nagona. Mladoj osobi u tom dobu je veoma teško da pronađe odgovarajuću ravnotežu između ograničavanja i izražavanja nagonskih težnji. Ona napušta sigurnost detinjstva i preuzima odgovornost odraslih. Česti nesporazumi roditelja i adolescenata dodatna su otežavajuća okolnost.

U adolescentnoj krizi uočavaju se potištenost i nekontrolisana razdraganost, potreba za samostalnošću, teskoba, zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci, asocijalno ponašanje (prvenstveno agresivnost), zapuštanje školskih obveza, pa i pokušaji samoubistva. U mnogim od ovih situacija je ponekad teško odrediti šta je normalno, a šta i patološko reagovanje.

Ishod krize adolescentnog perioda je formiranje ličnog identiteta mlade osobe koji je uvek povezan sa biološkim, psihičkim i socijalnim sazrevanjem. U tom periodu adolescenti pokušavaju da nađu odgovore na mnoga pitanja, medju kojima su najčešća: "ko sam","gde pripadam", "gde želim da stignem", "šta želim da postignem", "kakav želim da budem". Mlada osoba tada počinje da integriše iskustva iz dotadašnjeg socijalnog i emotivnog života, a rezultat tih integrativnih procesa omogućava mladoj osobi da definitino kristališe svoj identitet i živi skladno kao nezavisna i autonomna osoba.

Veliki broj stručnjaka smatra da je adolescentna kriza normalni razvojni fenomen, da "adolescencija bez nekih od ovakvih oblika ponašanja i nije adolescencija" jer su mnoge krize ne samo normalne, nego i nužne u tom razdoblju. Upravo iz tog razloga se u literaturi za krizu često kaže da predstavlja i rizik i šansu. Bez kriza ne bi bilo ni psihičkog napretka ličnosti jer nam ona pomaže da prevazilazimo sami sebe, da se osnažujemo razvijanjem mehanizama i ponašanja kojima uspevamo da rešavamo probleme.

Vežbe disanja za tinejdžere...

Da bi se proces izlaska iz krize što lakše i bezbolnije odvijao, podrška i pomoć osoba iz okruženja je od izuzetnog značaja. Ovu pomoć, u zavisnosti od vrste krize, stepena njene izraženosti i drugih faktora, mogu da pruže osobe iz neposredne okoline, zdravstveni radnici, psiholozi i sl. Naročito važnu ulogu u pružanju pomoći imaju centri za intervencije u krizi u kojima rade profesionalci ili obučeni volonteri.

Cilj intervencije u krizi je pružanje pomoći osobi da se vrati u okvire normalnog psihičkog funkcionisanja. U prvom redu, to znači da osobi treba pomoći da povrati njene postojeće mehanizme za prevladavanje i da samostalno pokuša da se suoči sa novonastalom situacijom

Šta sam možeš da uradiš da se lakše nosiš sa krizom?

  • Nemoj ignorisati probleme jer time možeš ozbiljno zakomplikovati proces.
  • Prihvati krizu kao deo normalnog razvojnog procesa.
  • Ne nasedaj na priče o "lakim" rešenjima. To su uglavnom samo kratkotrajna, površinska olakšanja
  • Pokušaj da u krizi uvek vidiš izazov koji ti pomaže da rasteš i da se razvijaš se kao osoba.
  • Aktiviraj sve svoje raspoložive resurse jer rešenje krize je uvek u tebi
  • Iskoristi sva svoja stečena znanja i iskustva i jasno definiši svoje ciljeve
  • Pokušaj da promeniš stvari koje kod sebe ne voliš.
  • Budi strpljiv i tolerantan prema sebi.
  • Podeli svoja osećanja s nekim ko te neće osuđivati. To može biti prijatelj, volonter ili psiholog.
  • Razgovaraj sa roditeljima ili drugim osobama u koje imaš poverenja.

Izvor: Savetovalište