Psihološkinja Tamara Obrenović kroz ptizmu psihoteraputskog rada tumačila je neke od uticajnijih ženskih likova iz obasti filma i književnosti, kao što su AnaKarenjina, kao i glavna junakinja filma "Mostovi okruga Medison".
Sa Tamarom je razgovarala MarijaZatezalo za novembarski broj magazina Sensa, a evo kako izgleda psihoanaliza i koju bi dijagnozu od psihoteraputa dobila HoliGolajtli, glavna junakinja filma "Doručak kod Tifanija"
"Kada bih našla mesto u kome bih se osećala kao u "Tifaniju", tada bih kupila nameštaj i dala mačku ime."(Holi Golajtli)
Holi Golajtli, ljupka i neodoljiva, predstavlja preteču današnjih žena koje se odlučuju da u životu uživaju u parazitskom stilu, na račun muškaraca sa kojima su u emotivnojvezi. Osobe kojima je ovakav način života blizak, uglavnom su zaglavljene u falusnoj fazi psihoseksualnog razvoja (od 3 do 7 godine, deca razrešavaju psihoseksualne konflikte u odnosu s roditeljima i onaj ko neuspešno reši taj konflikt ostaje u toj fazi i kada "odraste").
Holina strategija preživljavanja je bazirana na izvlačenju koristi od bogatih muškaraca, ali na način koji joj obezbeđuje sigurnost i distancu. Slučajno povezivanje sa strancem u zgradi (koji takođe ima sličan životni stil kao Holi – u potrazi za boljim životom, unovčava svoje telo kroz odnos sa starijom i bogatom ženom) neplanirano joj kvari uspostavljenu strategiju i dovodi je u situaciju da revidira svoj životni plan.
Kako je Holi na početku svog životnog puta (ona u filmu jeste negde u ranim dvadesetim), možemo da pretpostavimo da bi je na psihoterapiju doveo neki problem poput nesanice, anoreksije ili depresije. Sve su to simptomi koje bih najpre povezala s tim da je ova mlada žena odlučila da sebi ukine pravo na osećanja.
Šta se može uraditi?
U filmu detalje njene istorije ne znamo, ali se u knjizi oni uvode i predstavljaju, pa bih ja znala da je položaj Holi u Njujorku njen pokušaj da se spasi od užasnog braka i gomile dece koja su joj "dodeljena" u nekoj nesrećnoj transakciji. U tom smislu, mogla bih da zaključim da je Holi vrlo inteligentna, dovitljiva mlada žena, sa (najverovatnije) posttraumatskim sindoromom. Njen neuhvatljivi životni stil, izbegavanje ozbiljnih tema, izbegavanje da život poprimi čvrste okvire (ne daje ime mački, ne unosi nameštaj u stan, druži se puno ljudi kojima ne zna čak ni ime) daje joj prividni, trenutni osećaj lakoće i drži je podalje od dubokih osećanja za koja trenutno nema kapaciteta. Na prvi pogled, izgleda da je plan uspešan, ali dubinski se oseća da nešto tu gadno škripi.
Na terapiji bismo se fokusirali na bazično emocionalno opismenjavanje – šta ja osećam, kako se zovu ta osećanja i na koji način mogu da ih obradim (metabolišem), a da se ne raspadnem. To bi joj pomoglo da razume i šta osećaju drugi ljudi i svet bi vrlo brzo prestao da izgleda kao džungla gde je samo važno sačuvati živu glavu. Terapijski odnos puno znači osobama sa posttraumatskim sindromom, jer u sigurnom okruženju, kroz ponovno kreiranje odnosa poverenja, rane polako počinju da se zaceljuju i prošlost uspevaju da prorade na način koji im ne urušava buduće korake (mogla bi da se prepusti mogućnosti da ima vezu i ljubav, a da to ne oseti kao ogroman rizik, kao što je to u filmu prikazano).
Izvor: Sensa