Instruktor joge – Miša Mladenović, smatra da svako može pronaći deo sebe u ovoj drevnoj „slagalici” koja, kako kaže, konstantno evoluira i napreduje.
U jednoj od svojih priča, Rabindranat Tagore je rekao da Istok može mnogo da nauči od Zapada, ali i da Zapad može da uči od Istoka. Ukoliko spadate u one koji su na putu svog rasta i razvoja, samonadrastanja i spoznavanja, prepoznaćete bogatstvo mogućnosti za učenje i saznavanje novog kroz svaku osobu, fizičku disciplinu ili aktivnost. Potrebno je samo da otvorite um i srce, i dozvolite sebi da živite u svom prirodnom ritmu, praveći odmerene korake ka drugačijoj, možda boljoj verziji sebe.
Spoj Istoka i Zapada upravo se kroz jogu sjedinjuje u nama. Kada se sve to integriše u kapljice znoja na telu i dah, nastaje ekvilibrijum propraćen osećajem zadovoljstva, čak i ekstaze u kojoj izlazite iz sebe samog, stapajući se sa isceljujućim osećajem slobode, bez obzira na to da li proširujete svoja dosadašnja znanja ili ste tek početnik u jogi. Ipak, u savremenim uslovima života, gde društvene mreže kao iskrivljeno ogledalo daju ukalupljenu sliku srećnih i vrlo sposobnih ljudi izuzetnih proprocija i stila života, dok u vama bude osećaj nesavršenosti i nemoći, nije lako uživati u procesu. I Ester Majers, poznata instruktorka joge smatra da je najbitnije istrajati u vežbanju u stresnim trenucima, jer će vežbe biti uz vas kada vam to bude najpotrebnije. „Joga nije uvek blaženo iskustvo niti bekstvo. Ona je izvor koji možete otkriti u sebi, a koji ima moć da vas provede kroz dobro i zlo u životu.”
Upravo stoga, na putu ka sebi i svojoj ličnoj nadogradnji, neretko je podrška instruktora (učitelja, mentora...) tokom izvođenja joga položaja stabilniji oslonac od zida. Asana i sva njena kompleksnost, koja ne samo da prožima mišiće, tetive i najsitnije žilice, već i misli, emocije i vrtloge energije, odgovarajućim vođenjem i pristupom učitelja, lagano i postepeno se nastanjuje u naše telo i um, otkrivajući nam sopstvenu psihofizičku snagu, ali i one delove ličnosti za koje možda nismo ni znali da postoje.
Takvu vrstu potpore na svojim časovima pruža i Miša Mladenović, instruktor joge, koji je oduvek bio fasciniran dostignućima ljudskog uma i tela. Od detinjstva se bavio sportom, pre svega borilačkim veštinama koje imaju posebno mesto u njegovom srcu. Mnogo vremena posvetio je istraživanju akrobatskih disciplina i načina na koje one razvijaju naše potencijale.
„Nesvakidašnje veštine koje se često mogu naći u cirkusu: fakiri, gutači mačeva, ljudi – gume i slično, bili su neiscrpan izvor inspiracije. Jogu sam potpuno slučajno pronašao kao svojevrstan lepak koji je povezivao meni fascinantne priče i iskustva ljudi kojima sam se divio. Iz tog razloga, karakteristike načina na koji trenutno praktikujem jogu su: veoma jak fokus na fizičkom vežbanju i kretanju tela, razumevanju pokreta, veliki izleti u druge discipline koje imaju mnogo mudrosti da ponude jogi u svojoj metodici vežbanja i posvećenosti detaljima (na primer – gimnastika ima odličan pristup radu na mekim tkivima i zdravlju zglobova, vežbe sa velikim brojem ponavljanja, koje su savršeno komplementarne joga sistemu, a kapoera takođe ima mnogo toga da pruži kroz svoje razumevanje pokreta i ritma disanja). Jogu ne treba posmatrati kao nama dato savršenstvo, nego kao polaznutačku i ideju koja će evoluirati zajedno sa nama.Vežbaču pre svega donosi poboljšanje zdravlja i pokretljivosti, a uz malo sreće i dobre volje, i buđenje radoznalosti.”
Interesovanje za jogu je sve izraženije, pa tako često ova disciplina postaje sredstvo za postizanje drugog cilja (željene kilaže, razgibanosti itd.). Iako možemo pomisliti da nas to udaljava od njene suštine, Miša objašnjava da zapravo ne moraju svi koji se bave jogom u potpunosti da se posvete istoj kako bi osetili pozitivne promene, niti moraju u potpunosti živeti joga filozofiju da bi se ostvarili kao ljudska bića. „Sve aktivnosti u kojima uživamo, koje u nama bude radoznalost i ponekad nas izazivaju, odlične su. Puno filozofije se može naći i u stvarima koje smo skloni da olako odbacimo. Svaka aktivnost je nepregledna mreža ideja i mogućnosti.”
Na pitanje da li u praktikovanje joge treba kretati sa idejom o ličnoj transformaciji ili se jednostavno prepustiti procesu bez bilo kakvih pritisaka i zamisli, sagovornik mi odgovara da oba pristupa mogu funkicionisati.
„Svako razbijanjerutine je početak procesa lične transformacije. Ako deset godina svakog jutra pijemo kafu i dođe trenutak kada, iz nepoznatih ili poznatih razloga, jednog jutra popijemo čaj, promena je već počela. Naravno, očekivanje grandiozne transformacije samo zato što se bavimo jogom je pogrešan pristup. Ne treba se fokusirati na cilj nego na proces. Možemo postaviti sebi pregršt malih ciljeva koji nam se čine dostižnijim. Oni će nam jednog dana omogućiti dostizanje „velikog” cilja.”
