Na tržištu su dostupne tri vrste biljnih ulja: rafinisana, hladno ceđena i sirova, te se postavlja pitanje za koje ulje se opredeliti. Da bismo bolje razumeli kvalitet ulja koja se nude na tržištu, neophodno je da znamo osnovne stvari o tome kako se ona proizvode. Da bi se dobili ulje, neophodno je odvojiti, odnosno „ekstrahovati" ulje iz biljke od koje se dobija (bila to uljana repica, suncokret, maslina i sl). Najpre se semenka samelje, a potom je neophodno da se ulje odvoji od nemasne materije. To se može uraditi na dva načina: hemijski ili mehanički.
Hemijski proces se sastoji u tome da se samleveni materijal pomeša sa toksičnim rastvaračem, najčešće heksanom, koji će izdvojiti ulje iz izvora. Međutim, tako dobijeno ulje se potom mora rafinisati kako bi se otrovni rastvarač uklonio iz njega, da bi se moglo koristiti za ljudsku ishranu. To se postiže zagrevanjem ulja do veoma visoke temperature. Ovaj proces ne samo da menja miris i ukus ulja, već uništava i većinu korisnih sastojaka koje ulje dobijeno od raznih izvora sadrži. Dobija se manje-više čista mast, veoma niskog prehrambenog kvaliteta, a sva rafinisana ulja, ma od koje biljke da su napravljena (suncokret, repica i sl), jedva da se mogu po ukusu razlikovati jedna od drugih. Naravno, na ovakav način se može izdvojiti mnogo više ulja nego mehaničkim ceđenjem, pa je taj metod efikasniji i jeftiniji - zato i preovlađuje u širokoj prodaji.
Mehanički proces ceđenja ulja, ne zahteva primenu rastvarača
Hladno ceđena ulja
Osnovna razlika između ovako dobijenog ulja i rafinisanih ulja je što se u procesu ekstrakcije ulja ne koristi rastvarač. Ulje se istiskuje mehaničkim pritiskom - ceđenjem pomoću prese - na tradicionalan način, kako se to radilo u ranijim vremenima. Ta ulja ne moraju da se nakon toga zagrevaju na veoma visokim temperaturama, pa su zbog toga nazvana „hladno ceđena". Kontrolisana temparatura, kao i odsustvo hemijskih rastvarača, pomažu da se održi maksimum nutritivnog sastava, kao i specifična aroma semena od koje se dobija; hladno ceđeno ulje od susama ima izrazit ukus susamove semenke, a ulje bundeve, ukus bundevine semenke. Daleko je preporučljivije u svakodnevnoj ishrani koristiti hladno ceđena nego rafinisana ulja. Ipak, njih treba dodavati na kraju pripreme jela (kako se ne bi izložila visokim temperaturama prženja, 150-200o C), ili njima preliti salatu. Izuzetak je hladno ceđeno kokosovo ulje koje trpi visoke temperature zato što je za razliku od ostalih biljnih ulja po sastavu zdrava zasićena masnoća.
Nisu baš sasvim „hladna"
Ali, termin „hladno ceđena ulja" može donekle da zavara. Po američkim standardima, na primer, „hladno ceđenim" se mogu nazvati sva ulja koja nisu zagrevana preko 200oC. U nekim mašinama i kod nekih vrsta semenki, usled velikog pritiska i trenja, prilikom „hladnog ceđenja" temperatura se može podići i do 70oC. Po evropskim standardima, koji se opet razlikuju od zemlje do zemlje, „hladno ceđenim" se uglavnom može nazvati ulje koje prilikom ceđenja nije zagrejano iznad 50oC.
Najkvalitetnija - sirova ulja
Što nas dovodi do sirovih ulja. Neka novija tehnološka rešenja omogućavaju da se ulje iz semenki ekstrahuje tako da temperatura ne pređe 37oC (što je i čovekova telesna temperatura), što čini tako dobijeno ulje potpuno prirodnim proizvodom vrhunskog kvaliteta, u kojem su očuvani svi enzimi, esencijalne masne kiseline, vitamini i minerali. Ova ulja su svakako najpreporučljivija za svakodnevnu upotrebu, ali ih ne treba koristiti za kuvanje i prženje, već kao salatna ulja, za pravljenje preliva i kao dodatak jelima. Ova ulje posebno raduju poklonike sirove ishrane, pošto se mogu koristiti u pravljenju raznovrsnih ukusnih presnih jela, sa gotovo potpuno očuvanim kvalitetom kao i semenke od kojih potiču.
Izvor: Beyond Health Food
