I kada ne radi svoj posao, Irena Stojković vas posmatra živo, zainteresovano i analitično. Ta ljupka i ozbiljna žena jedan je od pionira homeopatije u Srbiji, predavač i tutor u Homeopatskom udruženju Simillimum. Razgovaramo u njenoj ordinaciji „Jevremovac” kod Botaničke bašte u Beogradu, svedenom prostoru koji ima samo nekoliko osnovnih komada nameštaja i poneku sliku biljke – toliko različitom od bleštavih ordinacija osmišljenih da zasene luksuzom.

- Ordinacija oslikava njenog vlasnika, kaže Irena. - Ni moja asistentkinja, homeopata Marina Pepić ni ja nismo osobe sklone spoljašnjim ukrasima, a ovo čime se bavimo traži da prostor bude bez velikih pretenzija, neagresivan, miran, da ne asocira unapred ni na šta.

Irena je imala klasičan životni put onih koje smo u bivšoj Jugoslaviji nazivali „srednjom klasom”. I ona i njeni prijatelji iz tog vremena bili su dobra deca i dobri đaci, iz normalnih, prosečnih beogradskih porodica. Završila je Farmaceutski fakultet, radila deset godina na VMA, gde je specijalizirala kliničku biohemiju verujući da će se celog života baviti istraživačkim radom. Neko vreme bila je upravnik laboratorije u Zavodu za ortopedsku protetiku, i za to vreme strasno proučavala lekovito bilje. Krajem osamdesetih pretplatila se na italijanski časopis „Farmacia naturale” u kome je nalazila predivne tekstove o biljkama i preparatima koji se od njih spravljaju. U jednom broju pronašla je tekst o calcium carbonikumu i lekovima koji se izrađuju od njega.

- Prva misao mi je bila: otkud calcium carbonikum u časopisu o lečenju biljkama, a onda sam videla u nadnaslovu reč - homeopatija. Ništa nisam razumela, ali sam bila veoma zainterseovana. Potražila sam literaturu u Francuskoj i došla do knjige „Homeopatska galenska farmacija” (galenska - način izrade farmaceutskih preparata u apotekama). Iz nje sam počela da razumevam, meni do tada potpuno nepoznato polje homeopatskih lekova.

U istom perodu u „Politici” pojavili su se tekstovi profesora Miloša Popovića koji je homeopatiju doneo u Srbiju, koji su mi pokazali da je homeopatija čitav koncept, filozofski stav, logičan sistem koji se ne ogleda samo u tome da li ćemo dati odgovarajući lek za odgovarajuću tegobu, nego o tome šta je bolest, kako stižemo u stanje zdravlja, kakvi su mehanizmi postizanja opšte ravnoteže organizma i da samo u okviru toga možemo da prepišemo homeopatski lek.

Bila sam u prvoj grupi koja je pohađala časove homeopatije koje je 1993. držao profesor Popović, osnovavši pre toga i prvo Homeopatsko društvo u Srbiji. Nekoliko godina kasnije otvorila sam najpre apoteku, a zatim laboratoriju i počela da obavljam homeopatsku praksu koja u to vreme nije bila priznata - ali ni zabranjena. Godine 2000. upisala sam trogodišnji londonski koledž za homeopatiju (LICH), odeljenje u Novom Sadu, koje je za predavače dovodilo vrhunske profesore. U međuvremenu završila sam i Nemačku školu homeopatije koja postoji u Beogradu pri Srpskom lekarskom društvu da bih upoznala drugi pogled na tu oblast. Boravila sam i u Mumbaju želeći da upoznam homaopatsku praksu u zemlji u kojoj je ova disciplina najrazvijenija i najviše primenjena.

U poslednjih nekoliko godina homeopatija i mnoge druge alternativne metode ušle su i kod nas u legalne tokove. Za sve ove godine bavljenja homeopatijom moje kolege homeopate i ja nismo napravili nijednu stručnu suštinsku grešku zato što smo se trudili da naučimo sve što je važno u toj oblasti i zato što su ljudi koji se bave homeopatijom neverovatno pošteni. Znaju kolike su im granice. Ne predstavljaju taj posao onako kako on to ne zaslužuje, ne guraju se tamo gde im nije mesto, ne dovode u zabludu ljude da leče ono što ne mogu.

Nastavak članka