U lavirintu čula

(„Posle Lavirinta čula moj život je promenjen, sada živim novi život, kao da sam razgovarala sa anđelima,” kažu oni koji su prošli kroz Lavirint čula čiji je autor Iwan Jones.)

„Potpuno novo iskustvo, veoma čudno, uđeš negde, vidiš nepoznate ljude kako rade nepoznate stvari i uopšte ne znaš šta da očekuješ. Zvuci, muzika, sve je bilo atipično. To je bilo putovanje koje me je nateralo da razmislim o sopstvenom životu.”

„Toliko sveobuhvatno iskustvo da jedva držim olovku.”

Ovako pišu ljudi koji su prošli kroz Lavirint čula.

Lavirint je napravljen kao „teatar”, to je zapravo niz prostorija, prolaza, kao spirale koje su međusobno povezane. Kada čovek uđe u Lavirint, u njemu je mrak, čuju se razni zvuci, tu su i glumci koji se susreću, a sve sa ciljem putovanja kroz vlastiti život, osećanja, sećanja, imaginacije. Učesnici zapravo putuju sami kroz mračan trodimenzionalni Lavirint i na tom putu nailaze na trenutke i susrete koji im provociraju čulna sećanja. Lavirint čula povećava važnu, ali potisnutu čulnu osetljivost ljudske percepcije.

Autor Lavirinta čula je Velšanin Iwan Jones direktor Republike mašte, međunarodne mreže kreativnih građana koja zajedno istražuje mogućnosti kontekstualno orijentisanog pozorišta. To je novi pristup primenjenog pozorišta koje Iwan razvija već dvadeset godina. Koristi konvencionalne i nekonvencionalne tehnike pozorišta kako bi probudio nesvesno pre nego sadržaj iskustva, koje se doživljava umesto da bude doživljeno. Osnova njegovog rada počiva na Forum teatru, tehnici pozorišta potlačenih koje je zamislio i razvio istaknuti brazilski reditelj Augusto Boal. Cilj ovog pozorišta je zapravo humanizacija čovečanstva. Iwan Brioc je 2006. godine dobio nagradu Creative Wales Award za Lavirint čula.

„Ljudi su po pravilu u početku vrlo uplašeni u Lavirintu čula. Poenta sa Lavirintom je da postoji samo jedan izlaz i ukoliko ne uključite levu stranu mozga kretaćete se u krug. Dovodi vas u čudno stanje svesti što je veoma interesantno. Ljude vraća u detinjstvo a znamo da je za decu svet pun čuda, kada smo mali ne znamo šta nas čeka iza sledećeg ugla. Onog trenutka kad postanemo odrasli mi mislimo da znamo šta je iza svakog ugla jer pokušavamo da kontrolišemo i napravimo sigurnijim svet oko sebe. I odlučujemo da ne volimo iznenađenja. Zato su deca tako bezbrižna.

Mi ne kažemo ljudima šta će se desiti u Lavirintu, šta će se desiti iza svakog ugla i u njima se javlja znatiželja. To je taj dijalog između radoznalosti i straha i onoga što se krije iza sledećeg ćoška. Što duže hodaju to postaju radoznaliji zato što im se ništa loše ne dešava. U Lavirintu se nalaze glumci koji izazivaju publiku, izazivaju emocije, osećanja kod publike. Ljudi izlaze iz Lavirinta mirni, čak sa osećajem zahvalnosti. Osećali su kao da su ponovo u detinjstvu, bezbrižni, radoznali. Oni koji su bili maltretirani u detinjstvu sada po prvi put otkrivaju radost, bezbrižnost. Za njih je to veoma moćno iskustvo, ne bih voleo da iskorišćavam ljude koji su patili ali radeći u Lavirintu i susrećući se sa ljudima dostigli smo neke iskonske osnove međuljudskih odnosa. Mi koji radimo Lavirint čuli smo mnogo puta da kažu, moj stari život je gotov, novi tek počinje, sve je drugačije. Svako od posetilaca samo jednom prolazi kroz Lavirint čula, svako iskustvo je drugačije i svako proživi svoje sopstveno iskustvo”, kaže Iwan Jones.PageBreak

Gledajte ka zvezdama

„Mnogo toga prolazi kroz tvoju svest ali posle izlaska iz Lavirinta kao da si ponovo rođen. To je bilo tako profesionlno urađeno, uđeš na scenu i veruješ da si u bajci. Lavirint je put koji te vodi korak po korak kroz tvoj život”, zapisali su učesnici Lavirinta.

Iwan je radio u mnogim zemljama, u različitim kulturama širom sveta i prema njegovim iskustvima ljudi drugačije, različito reaguju na strah. „Osnovno u Lavirintu čula je kako reagovati, odgovoriti na taj strah. Obično na početku napravim nešto vrlo strašno, jako mračnu spiralu u kojoj ljudi hodaju u krug, osećaju se veoma usamljeno i izgubljeno i ne znaju gde će i kako završiti. A pošto su bili neko vreme u mraku ja ih vidim a oni ne mogu mene. Lavirint traje po tri, četiri sata i vi se naviknete postepeno na taj mrak. Onda se događa trenutak susreta i interakcije. Ja zapravo dobijam informacije o njima pre nego što oni mene vide i mogu da pretpostavim kako će da reaguju kada me sretnu a kad se sretnemo onda mogu da podelim osećanja, doživljaje sa njima,” kaže autor Lavirinta čula.

Govorimo o sreći, jer su na neki način merili sreću i kako se odražava u različitim kulturama. „Može se govoriti o dve kulture. Jedna više ceni davanje a druga više uzimanje. Oni koji su davali pobedili su u svakoj kategoriji po pitanju sreće. Mislim da je važno reći ljudima da budu pozitivni, volim onu čuvenu izreku, kreni ka zvezdama i videćeš mesec. Sreća smanjuje nivo mortaliteta, „konstatuje Iwan Jones.

Forum pozorište je život

Naš sagovornik je došao u Srbiju zahvaljujući Aleksandri Marković a od nedavno Jones. Sreli su se radeći Forum pozorište.

„Bilo je to nešto novo u mom životu, seminari su trajali po dve i po godine, učili smo brigu o sebi, brigu o drugom, o međusobnom građenju poverenja. Ono što je za mene bio ključ je da budem bolja osoba. Tvorac same tehnike Augusto Boal je rekao da kada se dešava Forum pozorište, ako se jedan gledalac, jedna osoba promeni i shvati da može u zajednici nešto da uradi i za zajednicu da je to ključ cele priče,” priča Aleksandra.

Osnovala je u Srbiji Udruženje građana Raft. Bila je u mnogim školama, neformalnim grupama, ima sjajnu saradnju sa Kancelarijom za mlade u opštini Zvezdara. Radila je sa mladim volonterima na Univerzijadi, bila je trener zadužena za nenasilnu komunikaciju. „Neki su nakon toga došli i rekli: „Mi hoćemo da nastavimo da živimo ovako.” Sada su saradnici u Udruženju. Mislim da je mladima dosta da im se govori kako bi i šta bi trebalo da rade. Ovde im je data tehnika, alat sa kojim mogu da budu bolji ljudi i da pomognu drugima,” kaže Aleksandra, objašnjavajući da je ovo poseban oblik pozorišta koji ide ka publici, ka mladima i da se za kratko vreme otvore problemi koji su negde duboko u njima. U Forum pozorištu aktivno učestvuju i glumci i publika. Osnova su kratke scene koje pomažu publici da reše aktuelne probleme određene zajednice.