Načela na kojima se zasniva homeopatija sežu daleko u prošlost. Naime, još je Hipokrat u V veku p.n. e. govorio o dva načina lečenja: jednom koji bolest suzbija suprotnim sredstvima i drugom, koji u tu svrhu koristi slična sredstva. Iako je ovaj drugi način u 16. veku usvojio nemački lekar paracelzus, ovo načelo je tek u 18. veku bilo zaista shvaćeno, objašnjeno i prihvaćeno među lekarima. Zahvaljujuci ocu homeopatije SamueluHanemanu, načelo lečenja sličnim je kompletirano, sistematizovano i usavršeno, piše Gordana Sajić Jovanović.

AKUTNE I HRONIČNE BOLESTI I HOMEOPATIJA

I homeopatija i alopatija akutnu bolest definišu kao "naglo nastalu i ograničenu patološku pojavu", koja je potpuno izlečiva – spontano ili uz terapiju. Kada je reč o hroničnom oboljenju, ono za klasičnu medicinu ima produžen tok i dovodi do promena u tkivima, zbog čega se smatra neizlečivom. Terapijom se samo može zaustaviti, ublažiti ili usporiti. Za razliku od alopatske medicine, homeopatija drugačije gleda na uzrok hroničnogoboljenja. Haneman je smatrao da je to u stvari hronični toksin (tzv. mijazma), koji može biti nasleđen ili unet u organizam tokom života, gde izaziva različite patološke manifestacije i simptome.

Homeopatsko lečenje hroničnih bolesti je, kako kaže dr Miloš Popović, složeno i dugotrajno (za svaku godinu bolesti treba po jedan mesec lečenja), a nije uvek ni moguće. Odgovarajućom terapijom se simptomi iz unutrašnjih organa potiskuju u spoljašnje u cilju izlečenja. Prema Hanemanu, postoje tri osnovne mijazme: psora (posledica neizlečenog kožnog oboljenja), sikoza (posledica neizlečenog/nasleđenog toksina gonoroične bolesti) i sifilis (posledica nasleđenog/ stečenog toksina sifilisa). Do ovih zaključaka je došao posmatrajući bolesnike koji se uprkos izlečenju akutnih faza bolesti ili akutnih pogoršanja, stalno vraćaju sa novim tegobama. U savremeno doba može se govoriti i o mijazmima hroničnog zagađenja, o X-zračenju i o mijazmi usled dejstva produkata hrane i lekova…

Imajući u vidu činjenicu da je homeopatija zasnovana na jasnim etičkim načelima, dr Miloš Popović napominje da ona uvek mora poći od osnovnog postulata Primum non nocere, ne gubeći iz vida sledeća moralna načela: "ne koristiti tuđu nevolju, ne dovoditi svesno bolesnika u zabludu i lečiti stručno, planski i dobronamerno.

Izvor: Sensa