Mnogi ljudi imaju pogrešnu predstavu o tome šta duhovno buđenje zapravo znači. Duhovno buđenje ne znači beg iz naše tame i ulazak u večno stanje svetla. Ne, duhovno buđenje je revolucija u svesti. Zapravo, tada se okrećemo svojoj tami, suočavamo se sa njom i obasjavamo je svetlom. Tada spoznajemo sebe kao svetlo koje može da obasja i najmračnije kutke naše duše.

Naša svrha i svrha duhovnog buđenja nije da uništimo, iskorenimo, da transcendiramo ili čak da "izlečimo" našu temu - tugu, užas, ljutnju, bes, sram i te duboke osećaje krivice. Jer to su samo mesta u nama koja još nismo hteli ili uspeli da prosvetlimo. Oni sami po sebi nisu zli, grešni ili opasni.

Dok lečimo, počinjemo da prihvatamo ta “tužna” mesta s ljubavlju i prihvatanjem. Svojim gorućim svetlom obasjavamo bolna i ranjena mesta u sebi. Kada se duhovno probudimo, dajemo im do znanja da im je mesto u nama, da ne želimo da ih se rešimo ili da ih uništimo. Da su dobrodošli, da ćemo se pobrinuti za njih, povezati se s njima. Učiti od njih. I tako su ti “mračna” osećanja još uvek tu, ali više nas ne kontrolišu. Ovako možemo da delujemo iz prisutnosti, jasnoće i iz ljubavi. Na taj način možemo da budemo puni života – radosti i tuge, zbunjenosti i jasnoće, ranjivosti i hrabrosti u isto vreme.

“Mračna” mesta u nama više nisu naši neprijatelji. Nisu greške. Nisu "bolesti". Oni su naša dragocena deca koja plaču, žude za našom ljubavlju, našim svetlom i našom svesnošću. A kada počnemo duhovno da se budimo, možemo sve to da im pružimo.

Izvor: Sensa.hr