SANDRA SE BORILA ZA ŽIVOT U 21. GODINI, BILA U KOMI, A SPASILA SU JE NOVA PLUĆA: Evo šta je uradila u čast svog donora!

Mnogi ljudi prave planove za život dok život prolazi pored njih. Teško je osvestiti da je svaki trenutak dragocen, svaki udah blagoslov, a izazov šansa da se borite i postanete još bolji. Naša sagovornica SandraŽivković borila se pre nekoliko godina za svoj život i iz te borbe izašla kao apsolutni pobednik, a ono što danas radi je veličanstveno i slavi život. Sandra je rođena sa cistričnom fibrozom. Kako navodi, svoje bolesti postala je svesna tek od puberteta kako je počela da se pogoršava, a u 21. godini imala je transplantaciju pluća. U čast svog nepoznatog donora, Sandra sada organizuje uspone na planinu pod nazivom "In honor of my donor", ovoreno govori o transplantaciji i širi svest o njenom značaju u Srbiji - i zaista živi punim plućima. Sandra je devojka od koje možemo puno naučiti, a jedna od najvažnijih lekcija koje nam je prenela jeste - "Svakim danom sam sve zahvalnija na svemu što mi se desilo i najviše me ispunjavaju sitnice koje život znače."

"Još od kad sam bila mala, radila sam sve što i zdrava deca, ali sam ipak imala obaveze koje drugi nisu imali, a koje se tiču cf-a: inhalacije par puta dnevno, uzimanje enzima za varenje uz svaki obrok, uzimanje raznih drugih lekova i vitamina i fizikalna terapija (tzv. lupkanje po leđima ili drenaža). Kako sam bivala sve starija, tako su se i moje obaveze povećavale, jer sam sve više počela da kašljem, gubim energiju, gubim kilažu. Prvi put kada sam zapravo počela da se plašim je period kada sam bila treća godina na fakultetu, odnosno kada sam počela da gubim svest zbog nedostatka kiseonika, što je bilo praćeno iskašljavanjem krvi i trnjenjem tela. U tom periodu svaki moj kašalj mi je stvarao anksioznost, jer nisam znala šta da očekujem kad krenem da kašljem, koliko će da traje, koliko će mi vazduha oduzeti I da li će to biti "jedino" što će se desiti. Nisam sigurna da je taj strah prošao sve dok mi nije urađena transplantacija."

- Iz jedne životne bitke ste izašli kao pobednik. Da li nakon operacije posmatrate život drugim očima, gde pronaći optimizam?

"Transplantaciju sam imala u 21. godini, a za par dana napuniću 30. Svakim danom sam sve zahvalnija na svemu što mi se desilo i najviše me ispunjavaju sitnice koje život znače. Često pomislim na to da mnoge stvari ne bih doživela da nije bilo transplantacije, i mnogo sam srećna što ih ipak doživljavam. Našla sam čoveka svog života, doživela sam rođenje dece moje braće i sestara, počela da radim, postala kuma svojoj najboljoj drugarici, napravila sam svoje prvo slatko od šljiva i džem od džanarika, učestvovala na trkama od 5 km, putujem kad mogu i najbitnije od svega, dišem punim plućima, ne planiram previše i živim dan za danom, jer me tako život naučio. Na internetu i društvenim mrežama se susrećemo sa mnogim citatima o životu koji možda mnogima zvuče kao kliše, ali mnogo je tu pametnih stvari na koje treba obratiti pažnju. Kao neko ko je bio na samrti i bio i te kako svestan toga, zaista mogu da poručim ljudima da žive svaki dan kao da im je poslednji, jer nikad se ne zna šta će biti sutra."

- Zahvalnost je jedna od karakteristika koja nas čini sjajnim ljudima. Kako ste vi došli na ideju da izaberete baš uspone kao vid zahvalnosti za svog donora?

"Oduvek sam bila poznata po “fiks idejama”. Šalu na stranu, mislim da mi je to sasvim spontano palo na pamet, par meseci nakon transplantacije. Imala sam želju da živim u rodnom selu mog oca, koje se nalazi podno planine Tupižnice i emotivno sam vezana za to selo, koje se zove Bučje. Pošto sam veliki ljubitelj prirode i planinarenja (na koje sam retko išla pre transplantacije, jer mi to pluća nisu dozvoljavala), palo mi je na pamet da bi bilo lepo da pokrenem planinarsku akciju u čast donora, simbolično baš na toj planini. Uz pomoć PD Babin zub iz Knjaževca, uspon "In honor of my donor" uspešno se organizuje evo već 8 godina. Godinu dana nakon transplantacije uspon je bio intiman, a do 2015. Sam shvatila da o tome mora javno da se priča i podigla organizaciju planinarske akcije na "malo viši nivo". Svake godine zovemo sva planinarska društva iz Srbije, uključila sam Ministarstvo zdravlja i RTS kroz kampanju Produži život, i svake godine neko od transplantiranih pre nego što krenemo na uspon, ispriča svoju životnu priču, jer smatram da ne postoji bolji način da utičemo na svest ljudi o ovoj temi, nego kroz svoj lični primer. I svake godine imamo i suze i smeh. Takav je život. " - ističe Sandra.

"U čast svoje drugarice Tijane, koja je imala cističnu fibrozu i nažalost preminula nakon transplantacije pluća usled komplikacija, 2016. godine pokrenula sam još jednu planinarsku akciju, Tijanin pohod na Divčibare, jer je bila oduševljena akcijom na Tupižnici i imale smo dogovor da kad se oporavi, pokrene i ona sličnu akciju na Divčibarama, gde je želela da se preseli. Kada je preminula, osećala sam potrebu da joj ostavrim želju i tako je nastala još jedna planinarska akcija, u Tijaninu čast. Dok su se potpisivale donorske kartice, na obe akcije ljudi su imali prilike da ih potpišu, a sav prihod od majica sa logom akcija namenjen je osobama sa cističnom fibrozom. Najveći uspeh koji smo postigli kroz ove dve akcije je kupovina adekvatnih inhalatora za osobe sa cf-om koji nisu imali odgovarajući inahalator, kao i kros trenažera koji će im značiti da budu fizički aktivni, jer je fizička aktivnost za cf-ovce najbitnija. "

Sandra napominje da se zbog korona virusa, u poslednje dve godine, obe akcije organizuju u užem krugu ljudi, čisto simbolično.

- Osobe koje čekaju na transplantaciju organa, pored oboljenja sa kojim se bore, nailaze na razne emotivne teškoće. Da li im možete poručiti kako da ne izgube nadu?

"Transplantacija i doniranje organa su osetljiva tema i svako od nas to doživljava na svoj način. Mislim da ne postoji osoba koja se ne plaši operacije i da li će ona uspeti, a pogotovo kada je ovako složena kao što je transplantacija organa. Ja sam bila svesna da će mi jednog dana možda zatrebati transplantacija organa, ali definitivno nisam bila svesna šta to zapravo znači – nisam zalazila u srž, nisam razmišljala toliko "duboko". Možda je to zato što sam bila mlada ili što se u to vreme nije toliko pričalo o tome (pre 8 godina), ali sada kada sam transplantirana, to naravno doživljavam na potpuno drugi način i često se pitam da li svojim javnim govorima utičem na ljude i njihov stav o tome, ali po reakcijama ljudi na akcijama koje sam pokrenula, rekla bih da utičem. Suština je da je svaka borba nas koji čekamo na organ teška, jer ne patimo samo mi (fizički I psihički), već i naša porodica, prijatelji. Ne znamo koliko ćemo dugo čekati na organ, ne znamo da li ćemo biti podudarni ako nas pozovu. U Srbiji je to pogotovo teško, jer smo na dnu evropske lestvice po broju donora. Sve je to osetljivo i teško, najgore je kada znate da postoji šansa da nastavite da živite normalno, a to se ne dešava jer nemamo dovoljno donora. Zato apelujem na ljude koji su transplantirani, a pogotovo na one koji čekaju transplantaciju da javno pričaju o tome, jer će upravo to možda pomoći da utičemo na broj donora i da samim tim povećamo šansu da ljudi kojima je organ potreban, isti i dobiju."

- Na koje sve načine možemo razviti svest kod ljudi u Srbiji o značaju doniranja organa?

- Da se ja pitam, uvela bih to u obrazovanje, a nezavisno od toga potrebno je da se organizuju različite tribine širom zemlje, snimiti emisije i dokumentarce o transplantiranim osobama i osobama koje čekaju transplantaciju i to emitovati svake nedelje na nacionalnoj televiziji, treba emitovati reklame sa javnim ličnostima koje javno pričaju o značaju zaveštanja organa. Na kraju, sve to nije moguće bez nas koji smo kroz to prošli, a mnogi od nas ne žele da pričaju o tome, što takođe predstavlja problem. Nadam se da će se u narednim godinama tome posvetiti više pažnje, a ovaj tekst je između ostalog i vaš doprinos i hvala vam na tome.

Izvor: Sensa