Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

OTAC ME JE NAPUSTIO KADA SAM IMALA 15 GODINA, CEO ŽIVOT SAM SE SA OVIM BORILA: Evo kako sam uspela da zalečim rane!

Autor Teodora Andrić

Ispovest žene koju je otac ostavio u detinjstvu - njena priča vam može pomoći da zalečite emotivne rane iz prošlosti!

 Ispovest žene koju je otac ostavio u detinjstvu. Izvor: Shutterstock

Kada tokom odrastanja zadobijemo odeđene životne "udarce", oni se mogu pretvoriti u traume, posebno kada nas napušta, ostavi ili povredi osoba do koje nam je najviše stalo - naš roditelj. Kada se kao dete suočite sa ovakvim bolom, u glavi nastaje zbrka, tražite krivca u sebi i povređeni ste, to se kasnije može manifestovati i na odnose koje kreirate kao odrasla osoba. Ukoliko se ne otrgenete od ove frustacije, ne zalečite rane iz prošlosti, to vam može narušiti kvalitet života. Ali, mnoge ožiljke na srcu možete isceliti kroz određene tehnike, alate, savete - posvetite se sebi i živite nov život oslobođeni. Jedna takva priča podeljena je na sajtu Tiny Buddha:

Pročitajte još

Kada sam imala 15 godina, otac je nakon bankrota napustio moju majku, mlađu sestru i mene. Istovremeno nam je ostavio neplaćenu 6-mesečnu kiriju i uzeo sa sobom svu imovinu bilo koje vrednosti; muzika, umetnost, ploče, čak i kuhinjski mikser. Uzeo je sve ono što je našu kuću učinilo domom.

Mama se mučila da pokrije sve račune i finansijska situacija je bila zaista loša. Moj otac je bio centar našeg univerzuma. Bez obrazovanja, obuke i iskustva, producirao je filmove, otvorio prodavnicu nameštaja i snimao obrazovne sadržaje. Svakih nekoliko meseci otkrio je novu strast i posvetio svoj život novom poslu. A nas troje smo bili planete koje se okreću oko njegovog Sunca. Kada je otišao, sve se raspalo.

Finansijska poteškoća u kojoj smo se našli je bila teška, ali smo je prebrodili. Posle mučnih godina, uspeli smo. Ali činjenica da me je otac ostavio stvorila je velike rane. Bez obzira koliko imate godina, uvek boli kada nekoga koga volite više nije briga da li ste mrtvi ili živi. Postajete nebitni za nekoga ko je centar vašeg života. Osećate se odbačeno kao smeće.

Nikada niste ista osoba kada znate da neko koga volite može jednostavno otići i nikada se više ne vratiti. Ova svest ostaje sa vama zauvek. Terapeuti govore o "strahu od napuštanja" kao da je u pitanju neki oblik fobije. U stvarnosti to nije slučaj; ako imate takvo iskustvo, nemate fobiju, imate traumu. Postoji bol i duboka rana. Vremenom, bol jenjava, ali posledice ostaju. Kao i kod svih rana, bol od napuštanja na kraju nestaje. Nova iskustva nam daju nadu i ponovo učimo da volimo. Opet osećamo sreću.

Pročitajte još

Ali trauma takođe fizički menja mozak; može doći do promena u dva dela. Jedan deo obrađuje samosvest, dok nam drugi pomaže da obradimo i upravljamo emocijama. Upravo zbog ovih promena možemo biti skloni anksioznosti i depresiji. Oba moja roditelja je takođe napustio otac. Moj otac je zbog toga imao problema da kontroliše svoje emocije, a moja majka je imala periode depresije. Trauma nas menja na ćelijskom nivou i može se preneti na druge generacije. Duhovi međugeneracijske traume proganjaju mnoge porodice. Ali ako se suočite s tim, patnja vas vodi do slobode.

Kao odrasla osoba, shvatila sam da odluka mog oca nije moja krivica. Dete je po prirodi prilično egocentrično. Oseća se odgovornim za loše stvari koje mu se dešavaju. Njegovo razmišljanje je, "ako se osećam loše, loše mi je." Sa zrelošću, međutim, učimo da razlikujemo za šta su odgovorni naši roditelji i za šta smo sami odgovorni. Kao odrasla osoba, bilo je ključno da sam toga postala svesna. Shvatila sam da odluka mog oca nema nikakve veze sa mnom. Odluku je doneo zbog svojih problema, koji nisu bili naši.

Kako sam sazrevala, postalo mi je jasno i da želim sebi bolji život. Posle nekoliko veza sa muškarcima koji su se plašili veza i nisu me voleli, odlučila sam da više ne želim takve osobe.Tražila sam alate koji će mi pomoći da zalečim svoje rane. Mislim da je bitno da sam zaista postao svestan i osetio činjenicu da nisam ja kriv za odluku mog oca. Tek tada je usledila sledeća, podjednako svesna odluka da želim bolji život.

Kada sam odlučila da sebi dam bolji život, počela sam da otkrivam i alate koji su mi u tome pomogli. Ovo je najbolje funkcionisalo u mom slučaju:

  • Meditacija: Verujem da me je meditacija često spasla, da sam uspela da se smirim i lakše pronađem odgovore u sebi.
  • Prijateljstvo: Shvatio sam koliko su važni odnosi sa drugima. Prijatelji su mi bili velika podrška kada mi je bila potrebna.
  • Ljubav: Gledanje zaljubljenih parova inspirisalo me je i nateralo me da shvatim da je sve zaista moguće.
  • Misija: Akcije kao što su volontiranje, rad kao psihoterapeut i podizanje porodice čine da osećam da sledim svoju misiju i povećavam svoju sreću.
  • Saosećanje: Celoj situaciji koja mi se dogodila pristupio sam sa saosećanjem. Moji roditelji su imali veoma malu decu. I oni su pretrpeli napuštenost i gubitak. Osećam saosećanje zbog gubitka mog oca i onoga što je izgubio kada nas je napustio. Saosećanje leči.
  • Zahvalnost: Zahvalan sam na svojoj porodici i svemu što smo izgradili. I sestra i ja smo odgojile zdravu decu koja se osećaju sigurno, ne žive u oskudici i nisu napuštena. Razbili smo obrazac koji je bio prisutan u našoj porodici.

Gledajući našu porodicu danas, ne mogu biti ponosnija. Naši unuci se igraju u bašti dok ih otac (moj sin) zaštitnički čuva. Onda prilazi moj muž i stavlja ih na ramena, a unuci se radosno smeju. Naša ćerka se pridružuje svom mužu i pridružuje se zabavi. Uživajmo zajedno u obroku dok Sunce polako zalazi.

Uspeli smo da iskorenimo traumu napuštanja koja je uništavala porodicu. Ljubav je pobedila.

Izvor: Sensa

Ovo ne smete propustiti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Lični razvoj