Da li odlažete svoju sreću? Da li ste svesni od čega ona zavisi? Mnogi ljudi ne žive u skladu sa sobom, već u skladu sa očekivanjima i mišljenjem ljudi iz njihovog okruženja. Na taj način zatrpavamo svoju autentičnost, pravu i jedinstvenu prirodu koja nas čini posebnim - sve u cilju da bi se drugima dopali, da bi oni odobrili naš izgled, poduhvate i ciljeve.
Sreća je iznutra, u nama, baš onakvim kakvi jesmo, u sadašnjem trenutku. To ne znači da ne treba da se menjamo nabolje, već da budemo srećni sada i ovde, sa onim što jesmo i što imamo. To će nam povećati šanse i da se osećamo bolje i postignemoviše, a i poboljšaće kvalitet života uopšte.
Jedna ispovest žene koja je celog života brinula o tome šta će drugi reći i menjala se zbog drugih, pojavila se na sajtu TinyBuddha - mnogi će se pronaći u ovoj priči, ali se nadamo da iz nje možete da izvučete mudrupouku:
"Sećam se da sam gledao druge devojčice u osnovnoj školi i pitala se zašto ja nemam ravan stomak kao one. Stidela sam se svog tela i nisam želela da me drugi gledaju. To nije teret koji bi trebalo da nosi devojčica iz osnovne škole, ali nažalost, nisam bila sama. Znam da mnoge devojke i žene vode sličnu bitku.
Opterećenje zbog mišljenje drugih ljudi me je dovela do nezdravog odnosa prema hrani. Imala sam cikluse ograničenja i prejedanja. Bila sam ubeđen da ću biti srećnija nakon što izgubim 15 kilograma. Tada bih se osećala bolje i više se ne bih plašio šta drugi misle o meni.
Ali problem nije bio u mom telu. Problem je bio što sam bila ubeđena da svi procenjuju moj izgled i da bi više voleli da izgledam drugačije. Strah od mišljenja drugih manifestovao se i u drugim oblastima; iako sam bio prilično tiha i miran, želela sam da me ljudi doživljavaju kao društvenu, bezbrižnu i zabavnu. Između ostalog, to je dovelo do komplikovanog odnosa sa alkoholom, pošto sam shvatila da uz pomoć pića dobijam karakter kakav sam želela da imam.
Htela sam da sakrijem svoju osetljivost i empatiju prema alkoholu. Postala sam spontanija i društvenija. Niko nije mislio da je dubok bol skriven u meni. I sa dijetama i sa alkoholom, ovaj osećaj slobode bio je samo privremen. Kada je alkohol nestao ili je uzbuđenje zbog nove ishrane izbledelo, vratio sam se istim osećanjima. Zapravo, moja zaokupljenost mišljenjima drugih bila je još izraženija i još više sam se plašio da neko ne otkrije kakva sam zapravo.
Često mi je bilo neprijatno dan posle pića jer nisam mogla da se setim prethodne noći. Plašila sam se da sam rekla nešto što nije trebalo da kažem. Da li sam slučajno otkrila previše o sebi?
U svojim srednjim dvadesetim odlučio sam da se distanciram od alkohola. Pošto nisam tačno znala kako da to uradim, vratila sam se u zagrljaj dijeta. Sve svoje slobodno vreme sam posvetila pronalaženju svih mogućih informacija o ishrani.
U jednom trenutku sam jela piletinu, brokoli i slatki krompir za svaki obrok. Moje telo je žudelo za hranljivim materijama, ali sam nastavila da ga ignorišem.
Jednog dana sam konačno dostigla broj na skali za kojim sam čeznula. Pretpostavljao sam da će me obuzeti sreća, ali sam bila daleko od toga. Osećala sam se užasno; kosa mi je opadala, imala sam problema sa varenjem i spavanjem, bila sam potpuno iscrpljen.
Osećala sam se izdanim. Broj na vagi je bio ono što sam želeo da bude, ali ipak nisam bio zadovoljna. Bila sam svesna da nisam zdrava, i brinula sam se da će to i drugi primetiti.
Ono što bi drugi mislili bila je moja glavna briga. Čak i kada sam postigla svoj cilj, strah od onoga što drugi misle i dalje je vladao mojim životom. Sve je bilo isto.
Kada sam došla do ove tužne spoznaje, shvatila sam da je vreme za promenu. Morala sam da nađem način da se zaljubim. Nisam znala odakle da počnem. Toliko sam izgubila vezu sa sobom da nisam ni znao šta mi treba.
Zaklela sam se da ću se okrenuti unutra i fokusirati se na upoznavanje sebe, a zatim pronaći način da sebi dam svu ljubav i odobrenje koje tako očajnički tražim od drugih.
Moje putovanje je bilo izuzetno zastrašujuće i potpuno me izbacilo iz zonekomfora. Nisam više mogla da se krijem iza alkohola i dijeta. Morala sam da upoznam autentičnu verziju sebe i da je pokažem svetu.
Na ovom putovanju sam otkrila svoju ljubav prema pisanju i inspirisanju ljudi. Htela sam da svoje pisanje objavim. Kada sam napravila svoju prvu objavu, vratili su mi se strah i sumnja.
Pitala sam se šta bi moje kolege i prijatelji mislili. Ponudila sam svetu pogled u moju dušu. Pokazala sam svoju ranjivost. Svi će znati koliko sam zaista emotivna.
Još jednom sam dozvolila strahu da preuzme kontrolu nad mojim životom. Zbog njega sam ponovo demantovala autentičnu verziju sebe. Objava koju sam htela da podelim na društvenim mrežama dugo je ostala nacrt, čekajući da skupim hrabrost.
Jednog dana pojavilo se pitanje koje mi nije dalo mira. Kada budem imala 80 godina i kada se osvrnem na svoj život, čega želim da se sećam? Da sam išao istim putem kao i svi drugi ili da sam sledila svoje srce?
Pitanje je prilično jednostavno. Sigurna sam da ste to čuli bezbroj puta. Ali kada mi se ta misao zaglavila u glavi, to je bilo kao neka vrsta osvešćivanja. Odjednom mi je sve bilo jasno. Prvi put u životu shvatila sam značenje. Shvatila sam da ako nastavim da živim u strahu od onoga što drugi misle, ja zapravo uopšte ne živim.
Svaka osoba je ovde da bude jedinstvena i da služi svrsi, a ne da samo slepo prati gomilu. Dokle god se krijemo, ne možemo da živimo svoju svrhu.
Mišljenje drugih ljudi neće biti važno za godinu dana. Ni za pet minuta.
Sada vam postavljam isto pitanje: Čega najviše želite da se sećate kada budete imali 80 godina?"
Izvor: Sensa