Mislila sam da se odnosi grade na razgovoru. Na tome da podelimo sve što nas boli, raduje ili brine. Verovala sam da je to jedini način da se zaista razumemo. Pričala sam o svemu što me je mučilo, šta me je povredilo, gde sam se uvredila, o čemu sam sanjala. Ali godine i starost su me naučili da nisu svi razgovori lekoviti.
Neke priče samo ponovo otvore stare rane. Neke reči iscrpljuju, a neke tuđe reakcije mogu da umanje ono što nama znači Zato sam počela pažljivije da biram šta govorim, kome se poveravam i šta je ipak bolje sačuvati za sebe.
Ne zato što želim da se zatvorim od ljudi, već zato što sam shvatila da mir ponekad počinje tamo gde prestaje potreba da svima objašnjavamo svoj život.
Evo šta danas biram da čuvam samo za sebe.
1. Stare rane koje više ništa ne mogu da promene
Sećam se jednog razgovora iz prošlosti. Sedela sam sa prijateljicom u kuhinji, čaj je bio na stolu, a ja sam joj ponovo pričala o izdaji koju sam doživela. Reči su izlazile kroz suze. Usne su mi bile suve, ruke hladne. Dugo me je slušala, a onda rekla: „Pa, što je prošlo, prošlo je.“ Tada sam shvatila nešto važno. Mislila sam da pričanjem izbacujem bol iz sebe, a zapravo sam ga ponovo proživljavala.
Svaki put kada sam prepričavala isti događaj, vraćala sam se u taj dan, u iste slike i ista osećanja. Neke rane zaista treba ispričati. Ali postoji trenutak kada više ne lečimo prošlost – već joj ponovo dajemo prostor u svom životu. Danas ne osećam potrebu da svima pričam ono što me je nekada bolelo. Neke stvari sam oprostila, neke prihvatila, a neke jednostavno ostavila tamo gde im je mesto, u prošlosti.
U galeriji ispod pročitajte 10 čudesnih lekcija Mihaila Litvaka za život bez negativnih emocija!
2. Svoju radost pred onima koji ne umeju da joj se raduju
Svako ima svoj način da bude srećan. Nekome je dovoljno da mu se voljena osoba nasmeje. Nekoga raduje mirno jutro, ukusna pita, nova knjiga ili cvet na stolu. Jednom sam sa velikim uzbuđenjem podelila svoju radost sa bliskom osobom. Umesto da mi se pridruži, dobila sam komentar zbog kog je moje oduševljenje istog trenutka splasnulo.
Tada sam shvatila: ne mora svako da razume ono što mene čini srećnom. Neke radosti su previše dragocene da bismo ih iznosili pred ljude koji će ih odmah umanjiti. Danas čuvam svoje male sreće. Kupim cveće samo zato što mi je lepo. Odem negde gde želim. Skuvam sebi kafu i sednem kraj prozora. Ne mora niko da razume zašto mi je srce zbog toga puno.
3. Ogorčenost prema deci
Nekada sam čekala da mi se sin javi i gledala u telefon. Veče bi prolazilo, a misli bi se nizale: „Zašto ne zove? Da li me je zaboravio? Zar nema potrebu da razgovara sa mnom?“ Jednom sam mu rekla: „Boli me što me tako retko zoveš.“
A on je samo uzdahnuo: „Mama, imam mnogo obaveza. Nekad jednostavno nemam vremena.“ Nije mi bilo lako da to prihvatim. Ali vremenom sam naučila da ne merim ljubav brojem poziva. Danas uživam u kratkim razgovorima koje imamo. Slušam ga bez prebacivanja i zahvalna sam kada se javi. Jer ponekad je ljubav i sposobnost da ne tražimo od drugih više nego što trenutno mogu da daju.
4. Strahove pred ljudima koji ih samo uvećavaju
Jedne večeri sam se mnogo brinula. Pozvala sam prijateljicu i rekla joj čega se plašim. Umesto da me smiri, počela je da mi priča o bolestima, nesrećama i tuđim iskustvima. Pozvala sam drugu osobu i dobila čitav spisak lekova, lekara i najgorih scenarija. Posle tih razgovora bila sam još uplašenija.
Tada sam shvatila da nije svaka osoba kojoj možemo da se poverimo ujedno i osoba kojoj treba da poverimo svoje strahove. Danas biram kome govorim kada sam zabrinuta. Nekada mi ne treba savet. Treba mi neko ko će samo sedeti pored mene i reći: „Tu sam.“ I to je dovoljno.
U galeriji ispod pročitajte citate Viktora Frankla!
5. Svoje tihe želje
Moji snovi su se sa godinama promenili. Nekada sam želela velike stvari. Danas želim mirna jutra, putovanja, kafu pored prozora, lepu haljinu, knjigu koju ću čitati bez žurbe. Jednom sam rekla da želim da otputujem, a dobila sam odgovor: „Zar ti to nije naporno?“
Drugi put sam rekla da želim nešto lepo da kupim sebi. „Zašto bacaš novac na to?“ Posle takvih komentara čovek počne da sumnja u sopstvene želje. Zato danas neke snove ne najavljujem. Samo ih ostvarim. Kupim kartu. Odem na more. Postavim lep sto čak i kada nemam goste. Jer ne mora svaka naša želja da prođe kroz tuđe odobrenje.
6. Poređenje svoje dece sa tuđom decom
Jednom sam slušala kako se za stolom priča o tuđoj deci.„Moja ćerka je kupila stan.“ „Moj sin je kupio novi automobil.“ Svi su ih hvalili, a ja sam ćutala. Pomislila sam na svoje dete i na sve ono što možda još nije postiglo. A onda sam shvatila – zašto bih bilo kome dokazivala vrednost svog deteta?
Svako ima svoj put. Nečiji život izgleda uspešno sa trideset godina, nečiji sa pedeset. Neko brzo pronađe svoj put, neko ga dugo traži. Danas ne upoređujem svoju decu sa tuđom. Njihov uspeh nije takmičenje. I moje poštovanje prema njima ne zavisi od toga šta će drugi ljudi reći.
7. Greške zbog kojih sam se nekada stidela
Ponekad pronađem staru fotografiju i setim se osobe koja sam nekada bila. Setim se stvari koje sam rekla, odluka koje sam donela i trenutaka kada sam pogrešila. Nekada sam o tome pričala drugima tražeći utehu. Danas više ne osećam potrebu.
Jer žena koju sam bila tada nije znala ono što znam danas. Radila je najbolje što je umela sa iskustvom koje je tada imala. I zato sam joj oprostila. Ne moramo zauvek da kažnjavamo sebe zbog grešaka koje smo već naučile da ne ponavljamo.
8. Dobra dela koja činimo drugima
Jednom mi se komšinica požalila da nema dovoljno novca za lekove. Pomogla sam joj i nastavila svojim poslom. Nisam očekivala ništa. Kasnije me je srela, zagrlila i zahvalila mi se.
Taj osećaj mi je bio dovoljan. Ranije sam umela da pričam drugima o tome kada nekome pomognem. Vremenom sam shvatila da dobro delo postaje nekako manje moje kada počnem da tražim aplauz za njega. Danas ne pričam mnogo o tome. Ako mogu da pomognem – pomognem. Jer dobroti nije potreban aplauz.
9. Svoju pravu snagu
Nekada sam želela da svi vide koliko sam jaka. Nosila sam sve na svojim leđima, ćutala kada mi je bilo teško i čekala da neko primeti koliko sam izdržala. Danas znam da prava snaga ne mora da se dokazuje. Ona je u ustajanju iz kreveta kada ti je teško.
U tome da nastaviš dalje kada ti se čini da nemaš više snage. U tome da podržiš svoje dete i onda kada se i sama plašiš. U tome da posle razočaranja ponovo pronađeš razlog za osmeh. Zato više nemam potrebu svima da pričam kroz šta prolazim. Ne moraju svi da znaju koliko sam izdržala. Ja znam. I to mi je dovoljno.
BONUS VIDEO:
