Nakon mnogo godina susrela se dva prijatelja, nekadašnja zatočenika koncentracionog logora.
„Jesi li oprostio nacistima?”, upita prvi.
„Da”, odgovori drugi.
„E pa, ja nisam! I nikada i neću! Mrzim ih iz dna duše i tako bih se rado osvetio samo kad bi mi se pružila prilika za to”, pun besa na to odvrati prvi.
„Onda si ti još uvek njihov zatočenik”, s tugom izgovori drugi.
Iz ove kratke priče, lako je shvatiti suštinu čina opraštanja: OSLOBODITI SEBE (od patnje, mržnje, zameranja, zavisti i još mnogo teških emocija). Mnogim ljudima je teško da oproste, jer često mešaju oprost sa sledećim stanjima i postupcima:
- sa ODOBRAVANJEM – ovaj postupak se definiše kao „propuštanje da se radnja smatra pogrešnom i da je potreban oproštaj”, te nikako nije isto što i oproštaj;
- sa OPRAVDAVANJEM – čime se počinilac ne smatra odgovornim za počinjeno delo/izgovorene reči;
- sa ZABORAVLJANJEM – uklanjanje svesti o lošem delu;
- sa POMILOVANJEM – koje se odobrava zbog priznatog prekršaja od strane predstavnika društva, kao što je sudija;
- sa POMIRENJEM – čin obnavljanja narušenih odnosa.
Dakle, kada nekome oprostimo, ne znači da smo odobrili njegovo ponašanje, ne znači da smo ga opravdali, pomilovali ili zaboravili šta je ta osoba rekla ili učinila. Takođe, ako oprostimo, ne znači da moramo sa tom osobom da se pomirimo. Ne moramo se sa njom nikada više videti ni čuti, jer opraštanje ne traži društvo niti objekat. Ono se odvija unutar nas, i niko nikada ne mora da sazna za to, ako mi ne želimo. Opraštajući, sebe oslobađamo iz ropstva stega teških emocija, loših misli i namera, mračnih slika. Na taj način, na energetskom nivou, u sebi stvaramo „mesto” za neke druge emocije, misli i stanja, koje po našem izboru mogu biti i lepe i unaprediti kvalitet našeg života.
OPROSTITE ONIMA KOJI VIŠE NISU SA VAMA
Čini mi se da je ova forma oprosta dosta teška, zbog toga što osoba koja nas je na neki način povredila više nije fizički prisutna u materijalnom svetu. Situacija je još teža ukoliko je u pitanju neka bliska osoba, ili član porodice. Međutim, jako je važno baš njima oprostiti, kako bismo i sebe i njihove duše oslobodili od tereta prošlosti i otvorili vrata za novu, svetliju budućnost .
Ne možete vreme vratiti unazad. Ne možete vratiti ni njih. Ali možete – i to već danas – da oprostite. Oprostite sebi zbog možda predugog ili prejakog zameranja. Oprostite njima. Oslobodite se tog tereta koji nosite na leđima poput srasle grbe koja vas povija ka zemlji i zaustavlja dah.
Obratite im se, napišite ili izgovorite neizgovoreno. Iako njihova tela nisu sa vama, duše žive večno. Uradite ono što osećate da će vam doneti olakšanje: idite u crkvu i pomolite se, idite u šumu i izvrištite se, posećujte terapeuta, plačite do zacenjivanja, udarajte jastuk. Samo URADITE NEŠTO, značiće vam.
OPROSTITE ONIMA KOJI NE MOGU DA OPROSTE VAMA
Ma koliko da radimo na razvoju svojih vrlina, na svojoj duhovnosti, razumevanju, empatiji, ipak smo samo ljudi i grešimo. I tako, nekada, u periodu slabosti ili afekta, kažemo ili uradimo nešto zbog čega nam bude žao, za šta mislimo da je moglo i trebalo drugačije. Ali vreme ne možemo da vratimo unazad, ni da progutamo izgovorene reči, niti da poništimo učinjene postupke. I tako, shvativši da smo pogrešili, izvinimo se osobi kojoj mislimo da smo naneli štetu i iskreno se pokajemo. Međutim, desi se nekada da i uz sva naša izvinjenja, objašnjenja i kajanja, neki ljudi ne žele da nam oproste, ili ne mogu (bar tako kažu). Na nama je onda jedan težak, ali jako važan zadatak: da oprostimo njima to što ne mogu da nam oproste. Treba da se potrudimo da ih razumemo, njihovu povređenost, osujećenost, ozlojeđenost, uvređenost, proživljenu bol ili razočaranje zbog naših reči ili dela. Ne možemo nikoga naterati da nam oprosti ako nije spreman. A sebe da kinjimo nema svrhe niti pozitivnog efekta. Imamo uticaja samo na svoje emocije, misli i postupke. Iz svog iskustva sam se uverila da naš oproštaj u ovakvim situacijama energetski „omekšava” osobu , i da ona s vremenom menja svoj kruti i optužujući stav prema nama. Jer, oproštaj uvek nosi dobrobit za sve.
NAJTEŽI ZADATAK – OPROSTITE SEBI
U svom radu sa klijentima, posebno ženama, shvatila sam koliko je ovo često prisutna tema i težak zadatak – oprostiti sebi. Čini se kao da smo nekada sposobni svakoga da razumemo, svakome da nađemo opravdanje i damo drugu šansu, osim sebi samima. Zašto je to tako? Sebi najteže opraštaju osobe koje su kroz život često i/ili dugotrajno bile izložene kritici, isticanju grešaka, poentiranju loših postupaka, kojima se roditelji ili nastavnici nisu nikad izvinjavali ili su to činili retko, koji nisu nikada bili pohvaljeni kada učine nešto dobro (ili su to bili retko). Takve osobe su s vremenom usvojile (pounutrile) uverenje da nisu vredne izvinjenja, da uvek greše a nikad ne čine ispravno, i ne vide razloge za oproštaj sebi, jer ne znaju ni kako bi to učinile.
Sebi teško opraštaju osobe koje ne znaju da vole sebe, i koje sebe doživljavaju kao večitog krivca. Takve osobe sebe ne vide ni kao osobu vrednu ljubavi i poštovanja.
Važno je da shvatite da je opraštanje sebi proces, a ne jednokratni čin, i da se to dešava na više nivoa, od kojih je kognitivni samo jedan (ostali su emotivni, duhovni, psihološki i telesni). Opraštanje sebi podrazumeva prihvatanje prošlosti i učinjenog kao jedinog mogućeg scenarija i odustajanje od iluzije da se može promeniti prošlost.
To još znači i da ste uspeli da shvatite da to što ste učinili ili rekli, a zbog čega sebi zamerate, niste mogli nikako dugačije, i da je to najbolje što ste tada umeli, mogli ili znali. Besmisleno je razmišljati na način „sada bih ja to uradila drugačije”, jer prošlost ne možete da vratite. Još jedna važna spoznaja je i ta da ste danas druga osoba u odnosu na onu koja je učinila ili rekla nešto što sebi zamerate, i da vi zapravo ne zamerate sebi, već drugoj osobi, toj koja samo liči na vas, a koja je u prošlosti bila sasvim druga osoba.
Pomislite kako biste se u datoj situaciji ponašali prema svom detetu, ili nekome koga mnogo volite, pa pokušajte taj osećaj, te reči i postupke da primenite i u odnosu prema sebi. Pomislite na sve ono dobro, lepo i plemenito što ste ikada uradili ili učinili, i zapišite, kao kontratežu činu zbog koga sebi zamerate. Spoznajte sebe kao celovito biće – jedinstvo dobrih i loših osobina, vrlina i mana, senke i svetlosti. Sigurno postoji bar nešto ispravno u vašem iskustvu, jer, kao što reče Paulo Koeljo: Ništa nije skroz pogrešno u životu. Čak i sat koji ne radi, uspe da bude tačan dva puta dnevno.
Za početak će vam možda sve ovo biti čudno, jer je novo za vas, ali verujte mi – i opraštanje je stvar vežbe. Ako vam je u tom procesu potrebna podrška, možete mi se javiti da vam pomognem, kao što sam mnogim klijentima do sad, ali i sebi samoj.
Izvor: Sensa