Evo i priče. Posle dugog niza godina ručnog kopiranja drevnih tekstova, jedan već stariji monah postao je iguman u svom manastiru. Shvativši da njegov red već vekovima pravi kopije kopija, odlučio je da preispita manastirska originalna dokumenta. Posle mnogo dana, monasi su ga pronašli u podrumu kako plače nad trošnim rukopisima mumlajući: "Piše celebrate (slaviti), a ne celibate (uzdržati)!"

Ah, kajanje. Lupanje po čelu zbog zakasnele pameti, patetičan ton narodnjaka, osećaj samooptuživanja jer sam pojela četvrt pudinga dok sam pokušavala da izbegnem pisanje ovog članka. Ako ste ikada napravili lošu odluku ili pretrpeli nesreću, kajanje je bilo vaše drugo ime. To je teško stanje sklono optuživačkim komentarima i mračnim raspoloženjima, koje vas i menja čineći vas u isto vreme i jačim i osetljivijim. Ipak, morate odlučiti da li će ta vaša snaga ličiti na nedostupnu gorčinu ili nezaustavljivu stamenost, a ta vaša osetljivost na sirovu ranjivost gde se rane nikada ne izleče, ili na dobrotu toliko duboku da sve leči već na prvi dodir. Kajanje može postati vaš najveći neprijatelj ili najbolji prijatelj. Morate se odlučiti za jedno od ta dva.

Postoje bar dve vremenske zone u kojima možete da izaberete da kajanje postane moćna energija koja pre leči nego uništava: prošlost i budućnost. I prošlost i budućnost mogu se promeniti u zavisnosti od toga šta ste izabrali da učinite u sadašnjosti.

Počnimo od menjanja prošlosti. Ako ste mislili da je to nemoguće, onda ste u zabludi. I to mislim bukvalno. Prošlost postoji jedino kao sećanje, kao priča u mozgu, i iako prošli događaji nisu promenljivi, vaše priče o njima jesu. Delanjem u sadašnjosti možete promeniti način pričanja priča iz svoje prošlosti, čineći je pouzdanim čuvarem budućnosti. Sledite naredne korake, manje-više navedenim redom.

Prevaziđite poricanje

Dokle god mislite "ovo nije trebalo da se desi" ili "nije trebalo da ovo uradim", zarobljeni ste u borbi protiv realnosti. Mnogi ljudi godinama troše energiju na beskorisno "nije trebalo". Oni najljući neograničeno ponavljaju da bivši nije trebalo da ih napuste, da roditelji nije trebalo da ih kljukaju hranom, a šefovi da ih teraju da nose neudobne uniforme. Čak i oni kojima je život jednoličan uvek za nečim žale. Oni uvek nađu da za nešto kažu "da sam bar": da sam se bar udala za Sebastijana; da sam bar avanzovao na poslu; da sam bar pročitao upozorenje da se ne rukuje tek tako ozbiljnom mašinom. Ubeđeni su da bi, da se sve tako desilo, bili srećni ljudi, a ne jadnici.

Ja ovo zovem neproduktivnim kajanjem. Ljudi ga koriste da bi izbegli zastrašujuće ili teške akcije. Umesto da priču iz prošlosti ispričaju na koristan način, oni je upotrebe kao izgovor što su ostali jadni. Ako ste se prepoznali u ovome, molim vas da obratite pažnju na sledeće: svi se slažu s vama. To zbog čega se kajete stvarno nije trebalo da se desi, ali desilo se. Ako uživate u tome što ste jadni, pokušajte da se borite protiv toga. Kada odlučite da budete srećni, izbacite ono "nije trebalo" iz svojih priča i pređite na sledeći korak.

Razdvojte osnovne sastojke kajanja

Od četiri osnovna osećanja, tuge, besa, radosti i straha, kajanje je mešavina prva dva. Vaša određena situacija može biti preplavljena tugom i s malo ljutine, na primer: moj otac umro je pre nego što sam uspeo da ga upoznam, prokleta surova sudbina. Može biti preplavljena besom sa malo tuge: zašto, zašto sam išla kod frizera za koga znam da je stalno na opijatima? Koliko god da su očajni, neki od onih koji su skloni kajanju radije ostanu samo tužni odbijajući da osećaju bes, dok neki drugi znaju samo za bes. Poricanje bilo koja od ta dva osećanja zarobiće vas u gorko neproduktivno kajanje.

Nastavak članka